Nazad na sadržaj
ljubavi opisuje se u smislu pokušaja odojčeta da rekonstruiše situaciju libida u fetalnom životu, sa njegovom intenzivnom kateksijom sredine. Ovo drugo, prema Balintu, „verovatno je neizdiferencirano; s jedne strane, još u njemu nema objekata; s druge strane, ono jedva da ima ikakvu strukturu, naročito ne oštre granice prema individualnom; sredina i individualno prodiru jedno u drugo, postoje zajedno u ’harmoničnoj zabuni’” (1968: 66). Balint tvrdi da rođenje prekida stanje ’ravnoteže’ i stoga ubrzava ili podstiče separaciju ljudskog bića od njegove sredine. Baš kao i kod Ranka (1924), trauma rođenja izaziva objektne odnose: „Objekti, uključujući Ego, počinju da se pojavljuju iz izmešanih supstanci i iz remećenja harmonije neograničenih prostranstava” (1968: 67). Najranija faza života izvan materice ne smatra se narcisističkom, već usmerenom ka objektima na osnovu prenatalnog iskustva. Inicijalno, Balint (1937: 98-99) je ovaj rani objektni odnos smatrao pasivnim i ovako je opisao odojčetov motivacioni stav: „ Biću voljen i zadovoljen, bez ikakve obaveze da bilo šta dam zauzvrat ”. Ovo, prema Balintu, jeste i ostaje „ konačni cilj svakog erotičnog stremljenja ” (1937: 99). Primarna ljubav prema objektu „nije povezana ni sa jednom erogenom zonom; nije oralna, oralno-sisajuća, analna, genitalna, itd., ljubav, već je nešto zasebno ” (1937: 101; naglašavanje dodato). U skladu s tim, Balint (1951: 156) je nastojao da proširi iskustveni opseg ranog, početnog ljudskog života preko ’oralne sfere’. Ovo, međutim, nije dovelo do prekida sa klasičnom teorijom nagona. Balint je zadržao stav nasuprot Ferbernu da libido traži i zadovoljstvo i objekat. Hipoteza ’libida koji traži objekat’ je revidirana, u skladu s tim: „osim ovde dobro proučavanog kvaliteta libida, to jest, njegove tendencija traženja zadovoljstva, klinička opažanja su dokazala, van svake sumnje, da je njegova tendencija traženja objekta barem podjednako važna” (1956: 291). 2. Zrela, aktivna objektna ljubav, kako je Balint opisuje, uključuje rekapitulaciju prvobitnog zadovoljenja potrebe duž mnogo razvojnih ’usputnih staza’ ili puteljaka: „uzastopne faze razvoja... analno-sadistički, falusni i najzad genitalni objektni odnosi – nemaju biološku već kulturološku osnovu” (1935: 63). Na isti način, primarne pojave frojdijanske teorije nagona shvataju se u smislu ranog sredinskog neuspeha koji rezultira ’osnovnom greškom’. Naročito, agresija se shvata kao reakcija na osujećenje radije nego cilj sam po sebi; konkretnije, za Balinta (1951) mržnja je uvek reaktivna, sekundarna pojava i nije jedan od osnovnih primarnih nagona pojedinca. Slično, primarni narcisizam se redefiniše u smislu libidinalne investicije u autoerotizam, upravo kad se o detetu nije dovoljno staralo ili mu je bilo pruženo ’premalo’, u početku. 3. Razlika između ’benignog ’ i ’malignog’ tipa regresije (1968: 146) može da se shvati u smislu jasno definisanog ’mešovitog modela’. Smatra se da se ovaj prvi ispoljava u terapeutskom odnosu na osnovu primarnih relacionih potreba; ovaj drugi, na osnovu infantilnog instinktivnog zadovoljstva. Shodno tome, Balint je tretirao terapeutske aspekte regresije u kontekstu svoje revidirane psihopatologije objektnih odnosa (Vidi posebno poglavlje REGRESIJA). Klasičan frojdijanski model – zasnovan na interpretaciji otpora usmerenog ka uvidu – pretpostavlja da su pacijenti
456
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online