Nazad na sadržaj
sposobni da internalizuju ili „shvate” ono što je raspoloživo u analitičkom odnosu: da se interpretacije doživljavaju kao interpretacije, a ne kao nešto drugo; i da je Ego dorastao zadatku prorađivanja. Revidiran model je potreban u slučaju teško narcisističkih, graničnih i psihotičnih pacijenata – to jest, tamo gde se centralnost Edipovog kompleksa ne može pretpostaviti; ali i tamo gde neposredna interpretacija primitivnih preedipalnih stanja nosi sa sobom rizik izazivanja negativne terapeutske reakcije ili izazivanja popustljivog stava kod pacijenta. Balint daje veliki doprinos u ovom smislu, u tradiciji Ferencija i budimpeštanske škole, našem razumevanju terapeutskog odnosa u slučaju pacijenata u regresiji. Relaciono shvatanje ljudske prirode ovde je iskombinovano sa shvatanjem ljudske motivacije kao zasnovane na nagonima i usmerene ka zadovoljstvu, što je kombinacija koju je Balint video kao teoretski i klinički nesvodivu. III E. Vinikot: Prvobitni emocionalni procesi i međuljudski odnosi Donald Vinikot predstavio je svoj doprinos psihoanalizi kao, u suštini, deo frojdijansko- klajnijanske tradicije; istovremeno, izneo je radikalno novu teoriju objektnih odnosa. Ovo je i dalje predmet debate među njegovim čitaocima, od kojih neki insistiraju na frojdijanskim izvorima i osnovama Vinikotovih teorijskih napredaka (Grin, 1999: 199- 200; Abram, 2013: 1), dok ga drugi, ništa manje nepopustljivo, smeštaju u potpunu suprotnost klasičnoj teoriji (Rajkroft, 1995: 197; Fulhensio – Fulgencio , 2007; Loparić – Loparic , 2010). 1. Vinikot je snabdeo teoriju objektnih odnosa modelom normalnog razvoja u kojem je „zdravlje kontinuitet postojanja” (1988: 127). Ovo je za Vinikota osnovna pretpostavka psihoanalize (1954: 281), ideja da „zdravlje podrazumeva kontinuitet u vezi sa... evolucijskim napretkom psihe i da je zdravlje zrelost emocionalnog razvoja shodno dobi pojedinca.” Vinikot tako opisuje povezan sled ontoloških kretanja kao isto toliko razvojnih postignuća: (I) „od odnosa sa subjektivno zamišljenim objektom do odnosa sa objektivno percipiranim objektom” (1960: 45); (II) od apsolutne zavisnosti preko relativne zavisnosti ka nezavisnosti; podrazumevajući internalizovanu sredinu (1963b); i (III) od primarnog neintegrisanog stanja ličnosti do organizovane individualne ličnosti koju karakteriše edipalna struktura. Nasleđeni potencijal ili primarna kreativnost nezrelog odojčeta postiže „status celine” (1960: 44) – to jest, odojče postaje cela osoba sposobna za međuljudske odnose – pod uslovom da majka ispuni njegove relacione potrebe na drugačije načine u različitim fazama individualnog razvoja. Prvobitan odnos između majke i odojčeta ne smatra se „poreklom instiktivnog iskustva, niti objektnih odnosa koji proizlaze iz instiktivnog iskustva” (1952: 98). U stvari, majčinsko zbrinjavanje smatra se nezavisnim od zadovoljenja instinktivnih potreba. Okruženje je to koje dopušta mogućnost doživljavanja nagona ili omogućava odojčetu da upotrebi instinkt: „Ne dovodi instinktivno zadovoljenje do toga da beba počne da postoji... već je self to što mora da prethodi upotrebi instinkta od strane selfa” (1967: 116). Vinikot postulira inicijalni doživljaj omnipotencije u kom se potencijalnost ostvaruje kao
457
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online