Nazad na sadržaj
iluzija. Majčino prilagođavanje, kad je dovoljno dobro, obezbeđuje „priliku za iluziju da je njena dojka deo odojčeta... da postoji spoljašnja realnost koja odgovara odojčetovom sopstvenom kapacitetu da stvara... odojče stvara dojku svaki put iznova svojim kapacitetom da voli ili (moglo bi se reći) svojom potrebom” (1951: 12-4). Saobraznost ili preklapanje otelotvoreno u iluziji (up. Milner, 1952; 1977), odojčetov osećaj da to što ono stvara zaista postoji (kao ’subjektivni objekat’ pre nego ’objekat objektivno percipiran’), održava vitalni kontinuitet postojanja, a zauzvrat sačinjava oblast iskustva kojoj pripadaju ’prelazni objekti’ i ’prelazne pojave’. Iluzija je deo emocionalnog procesa koji uključuje postepeno ukidanje iluzije; otud unitaran proces iluzije – razočarenja. Majčina pojačana responsivnost (’primarna majčinska preokupacija’) na odojčetovu inicijalnu želju da bude, ustupa mesto postupnom prestanku adaptacije kao daljeg uslova razvoja. Prestanak adaptacije u ovoj fazi nije neuspeh pouzdanosti već je ispoljavanje dovoljno dobre pogrešive majke koja nastavlja sa procesom razočaranja, predstavljajući svet objekata svojoj bebi u malim, podnošljivim dozama. Ovaj proces omogućava izdvajanje sveta objekata od odojčetovog doživljaja sebe koji se tek stvara: „Od stanja u kome je sjedinjena s majkom, beba je u fazi razdvajanja majke od selfa, i majka smanjuje stepen svoje adaptacije bebinim potrebama” (1971: 126). 2. Vinikot, kao i Balint, tretirao je terapeutske aspekte regresije u kontekstu revidirane psihopatologije objektnih odnosa, sa jasnim insistiranjem, u Vinikotovom slučaju, da se bebe razbolevaju. Psihološka bolest smatra se izrazom sredinskog neuspeha, koji, po Vinikotu, „može da bude teško obogaljujući” i uključuje: infantilnu shizofreniju ili autizam; latentnu shizofreniju; lažnu samoodbranu; i shizoidnu ličnost (1962a: 58-59). Kao posledica traumatskog uticaja i neuspeha osnovnog zbrinjavanja na početku, psihotične anksioznosti (ili ’prvobitne agonije’, kako je opisana) ubrzavaju niz odbrambenih manevara (’reakcija’), pomoću kojih odojče nastoji da zaštiti svoj suštinski self. Vinikot (1963c) je podrobno objašnjavao ova najranija stanja u svom posthumno objavljenom radu Strah od sloma , na sledeći način: povratak na neintegrisano stanje (odbrana: dezintegracija); večni pad (odbrana: self holding); neuspeh prebivanja u samom sebi (odbrana: depersonalizacija); gubitak osećaja za stvarnost (odbrana: eksploatacija primarnog narcisizma); gubitak kapaciteta za odnos sa objektima (odbrana: autistična stanja, povezivanje samo sa self pojavama). Najvažnije, postulirao je da je psihotično oboljenje „odbrambena organizacija srodna prvobitnoj agoniji” (1963c: 90). 3. Vinikot je uveo terapeutske tehnike koje uzimaju u obzir regresiju uz „običnu analizu, kako je osmišljena za menadžment depresivne pozicije i Edipovog kompleksa u međuljudskim odnosima” (1954: 294). U smislu ’obične analize’, u svom radu Ciljevi psihoanalitičkog tretmana Vinikot potvrđuje: „Ja sve vreme navodim na poziciju standardne analize” (1962b: 166) A pod ’standardnom analizom’ on podrazumeva „komuniciranje sa pacijentom iz pozicije u koju me transferna neuroza (ili psihoza) stavlja” (1962b: 166). U ovoj poziciji ili situaciji, analitičar je simultano subjektivni objekat za pacijenta i pouzdani unutrašnji seting na osnovu testiranja stvarnosti.
458
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online