Nazad na sadržaj
Osnovni koncept u Lakanovoj teoriji podeljenog subjekta je koncept nedostatka. Francuska reč manqué , podrazumeva i ’gubitak’ i ’nedostatak’ ali i ’pustoš’ i ’prazninu’. Lakan je smatrao da je psihički susret sa gubitkom esencijalan za formiranje ljudskog subjekta. Zaista, subjekat kao takav nastaje tako što nailazi na gubitak i reprezentuje ga i bez toga se formiranje subjekta ne događa. Ovo je osnovno u Lakanovoj teoriji o subjektu. Ukorenjeno je u Frojdovom shvatanju primalnog potiskivanja izloženom u „S one strane principa zadovoljstva” (Frojd, 1920) i podrazumeva ovaj proces kao osnovu za formiranje subjektivnosti per se. ’Primarni doživljaj zadovoljstva’ o kome Frojd govori je mitsko ishodište, jer ne postoji njegova reprezentacija, pa tako ni njegov doživljaj u psihi, sve dok ne dođe do njegovog gubitka. Trud da povratimo ovaj izgubljeni momenat je definišući princip subjektivnosti. Ukorenjen je u ljudskoj sposobnosti za reprezentaciju i, u tom smislu, u srži ove isključivo ljudske funkcije je princip nedostatka, to jest gubitka zadovoljstva. U Lakanovoj misli ovde postoji dijalektički odnos koji se oslanja na Frojda: primarna represija gubitka zadovoljstva može da se dogodi samo onda kada postoji reprezentacija koja može da bude potisnuta, a reprezentacija može da postoji samo kao reprezentacija već izgubljenog, to jest represija i reprezentacija se moraju javiti zajedno: izgubljeni objekat se rađa kao već izgubljen. Jedna posledica Lakanovog smeštanja gubitka u srž subjektovog bića jeste da ovo podriva svaku ideju odojčeta kao potpuno neukaljanog stvorenja, koje živi van kulture. Ideja o instinktivnom detetu koje ispoljava urođene obrasce ponašanja, uključujući i obrasce vezanosti, daleko je od Lakanove ideje o subjektu upisanom u kulturu od samog početka njegovog postojanja. U psihoanalizi se teorije konflikta generalno fokusiraju na doživljaj zadovoljstva spram nezadovoljstva i napore da se razreše konflikti između njih. Neizostavno, ovo podrazumeva teoriju „želje”, motivacije, namere ili žudnje. Ovaj poslednji termin, žudnja, kao i konceptualni odnos između žudnje i želje, igra fundamentalnu ulogu u lakanovskoj misli i osvetljava implicitnu funkciju intrapsihičkog konflikta u njoj. Francuska reč désir adekvatan je prevod nemačke reči wunsch , koju generalno koristi Frojd i koja se prevodi kao želja na engleski. Međutim, reči désir u nemačkom odgovara i begierde ( begehren ), koja se inače javlja u Hegelovim tekstovima, kompleksnija je od wunsch i sugeriše veći intenzitet od onoga koji ima reč želja, tj. strast, pohlepu ili požudu. Lakanova reč désir dočarava i Frojdovu wunsch i Hegelovu begierde , a oba značenja bi na engleskom mogla da budu sadržana u reči žudnja , a u reči želja već ne tako dobro. Kada razmatramo suprotstavljene pojmove želja i žudnja, nailazimo na razlike u vezi sa funkcijom mašte, pa čak i samog nesvesnog. Brenerova ideja da su originalne želje u osnovi realne i samo postaju potisnute fantazije zbog konflikta sa moćnijim željama tj. da bismo izbegli neodobravanje itd., sasvim je drugačija od Lakanove ideje začetka želje kao nesvesne fantazije: nesvesna fantazija koja može da se iskaže putem različitih diskretnih želja. Podeljeni subjekt obraća se analitičaru za pomoć, traži pomoć da bi umanjio bolno ili neprijatno iskustvo. Međutim, analitičar počinje da adresira i sve drugo što ova iskustva mogu da
46
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online