Nazad na sadržaj
strukture koju karakterišu primitivni mehanizmi disocijacije ili splitinga, i izvedeni mehanizmi projektivne identifikacije, primitivne idealizacije i devaluacije, omnipotencije, omnipotentne kontrole i poricanja. Istovremeno, u uslovima niskih afektivnih stanja, rani kognitivni razvoj se nastavlja podstaknut nespecifičnim instinktivnim impulsima „traganja” (Rajt i Panksep – Wright i Panksepp , 2014) do učenja o realnosti. Ovo dovodi do rane formacije koncepta i razumevanja okolnog živog i neživog spoljašnjeg sveta, koji se razvija paralelno sa emocionalnim doživljajima vrhunca afektivnih stanja, koja su interno regulisana splitingom i disocijativnim mehanizmima. U ovim ranim okolnostima, pretpostavlja se da još uvek ne postoji ni integrisani osećaj selfa, ni integrisano shvatanje drugih. Reprezentacije selfa i drugih su iscepane i/ili disocirane na idealizovane i/ili proganjajuće delimične self objekat reprezentacije, u skladu sa povezanim vrhom afektivnih stanja. Ovaj razvoj grubo odgovara preedipalnom, odnosno periodu pre postizanja konstantnosti objekta (Maler i saradnici, 1975); i „paranoidno-shizoidnoj poziciji” (Klajn, 1952a, b). Psihopatologija na ovom nivou – granični poremećaj ličnosti – odražava neostvarivanje integracije Ego identiteta, što je tipično za sindrom difuzije identiteta. Preovlađujuće primitivne odbrambene radnje koje se koncentrišu oko splitinga, i određena ograničenja u testiranju realnosti, očigledna u suptilnim aspektima interpersonalnog funkcionisanja, karakterišu ovaj nivo razvoja i – ako su fiksirane na ovom nivou – patologiju ozbiljnog (graničnog) poremećaja ličnosti. Intrapsihički konflikti na ovom nivou patologije su između dve suprotstavljene celine skupova internalizovanih objektnih odnosa, gde se svaka celina sastoji od reprezentacije selfa i objekta pod uticajem nagonskog derivata (klinički manifestovanog kao dispozicija afekta). Na drugom nivou razvoja, postepeno se pojavljujući tokom prve tri godine života, progresivno realistično razumevanje okolnog sveta, i preovlađivanje dobrih (zadovoljavajućih) u odnosu na loše (osujećujuće) doživljaje, omogućava postepeno integrisanje suprotnih emocionalnih doživljaja. Tolerancija na ambivalenciju, na kombinovane pozitivne i negativne emocionalne odnose sa istim spoljašnjim objektima, postepeno dovodi do integrisanog osećaja selfa i kapaciteta za integrisano shvatanje značajnih drugih, što su dve suštinske komponente Ego identiteta. Ovaj drugi nivo razvoja okvirno odgovara „depresivnoj” poziciji Melanije Klajn (bez njenog skraćenog trajanja) i postizanju edipalnog razvoja u Frojdovoj formulaciji. On ukazuje na dostizanje konstantnosti objekta, razvoj jednog normalnog neurotskog nivoa organizacije i preovlađivanje odbrana višeg nivoa koje se koncentrišu oko potiskivanja i njemu povezanih mehanizama, uključujući projekciju, negiranje, intelektualizaciju i formiranje reakcije višeg nivoa. Ovaj viši nivo organizacije ličnosti se, takođe, bitno odražava i u unutrašnjoj strukturalizaciji: jasnom razgraničenju potisnutog, dinamskog nesvesnog – „Ida” – sačinjenog od neprihvatljivih internalizovanih dijadnih odnosa koji odražavaju nepodnošljivu primitivnu agresiju i aspekte infantilne seksualnosti. „Ego” sada uključuje integrisani koherentni self koncept, i integrisanu reprezentaciju značajnih drugih, zajedno sa razvojem sublimatornih funkcija koje se ogledaju u adaptivnom izražavanju emocionalnih potreba u pogledu seksualnosti, zavisnosti,
471
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online