Nazad na sadržaj
V. Bcb. Osnovni koncepti relacione misli U osnovne koncepte raznovrsnih relacionih modela spadaju:
1. Psihologije dve osobe: Ideja da um nastaje u matrici društvenih odnosa; um je interpersonalan ali i individualizovan. Posredstvom Gentovog rada (1990, 2002), Vinikotovo dijadno shvatanje prelaznog prostora i prelaznih objekata postalo je snažna komponenta relacione misli. Za analitičare-istraživače kao što su Bibi (Bibi i Lakmen, 2005), Seligmen – Seligman (2003, 2005) i Bostonska studijska grupa za proces promene (Stern, Sandler, Naim i saradnici, 1998), ove ideje proističu iz opservacija odnosa novorođenče – roditelj. Studije opservacija novorođenčadi utvrdile su osnov za razumevanje ranog relacionog života, sa implikacijama za kliničku teoriju i tehniku relacione psihoanalize, kao što su ʼuzajamna regulacijaʼ, ʼpucanje i popravkaʼ, ʼpovišeni afektivni momentiʼ (Bibi i Lakmen, 2005), i transformativna svojstva ʼsadaʼ momenata (Stern i saradnici, 1998). Hofmanova (1998) vremenska dimenzija intersubjektivnog i intrapsihičkog, gde se prošlost konstruiše zajedno sa budućnošću u smislu socijalne konstrukcije zajedničkih i individualnih realnosti; Bendžaminov (1988, 1995, 1998) rad na komplementarnosti, posebnim vrstama trećosti, dijadi koja je uvek više od dvojnosti; i skorašnje ʼsvedočenjeʼ u kliničkom procesu Donela Sterna (2010), u kome opisuje fragilnost, nestabilnost i nesigurnost granica u interpersonalnom i relacionom kontekstu ʼmeđusobnog poznavanjaʼ, predstavljaju primere konceptualnog bogatstva psihologija dve osobe koje potiču iz različitih relacionih škola. 2. Socijalni konstruktivizam: Socijalna regulacija pod uticajem Froma (1941) i Levensona (2006) izvedena je iz interpersonalističke tradicije prema kojoj kultura ima glavni uticaj na psihu pojedinca. U pogledu roda i seksualnosti, uticajni su uvidi Fukoa (1988) i Altisera (1970). U Severnoj Americi, Mjuriel Dajmen (2003) i Virdžinija Goldner (1991, 2003) neke su od savremenika koje rade u ovoj tradiciji, fokusirajući se na dijalog nesvesnog i socijalnog, tela i kulture, u kontekstu psihoanalitičkog feminizma i drugih kulturološki transformativnih tema. Dekonstruišući muževnost, Korbet (1993, 2009) pozicionira svoj rad i u relacionu i u kvir teoriju. 3. Višestruka self stanja: Relaciona metapsihologija koja odražava zaokupljenost stanjima identiteta, osnažena disocijativnim procesom različitog intenziteta, tvori većinu relacionog analitičkog dijadnog rada. ʼHibridnostʼ, ʼmnogostrukostʼ, ʼpromenljiva self stanjaʼ, ʼvertikalna cepanjaʼ i ʼdisocijacijeʼ mogu da budu znaci traume, kao i deo normativnih modela uma (Bromberg, 1998, 2006; Dejvis i Froli – Frawley , 1994). U istom duhu, rano interesovanje Ferencija (1911, 1932) za nesvesnu komunikaciju traumatskih iskustava, njegovi koncepti identifikacije sa agresorom i mudrog deteta, nastavljeni su i u sadašnjosti fokusiranjem na traumu i njen intergeneracijski prenos u govoru, telu i drugim načinima povezivanja. Neke od savremenih relacionih studija o otelovljenju u kontekstu problematične privrženosti (Džentajl – Gentile , 2006; Anderson, 2009; Seligmen, 2009; Korbet, 2009) i studije o posledičnom stidu (Lombardi, 2008) primeri su savremenih pravaca u ovoj oblasti. 4. Razvoj, motivacija, nova funkcija: prvobitno protivan onome što je nazvao ʼrazvojna
474
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online