Nazad na sadržaj
sklonostʼ u klasičnoj frojdijanskoj teoriji, Mičel je, u svom okretanju ka Levaldovom pojmu ljudske subjektivnosti koja nastaje u relacionoj matrici, koja je označena „od najranijih trenutaka kao mesto primarne gustoće odakle se pomaljaju objektna stanja i subjektivnost” (Haris, 2011, str. 714), postao sve više razvojno orijentisan. Jedan primer dvopersonalnog opisa seksualnosti u nastajanju, koristeći Laplanšove koncepte „usađivanja” i „viška drugog”, predstavila je Stajn u svojoj konceptualizaciji „seksualnosti kao viška”, koja proističe iz interakcije odraslog i deteta (Stajn, 2008). 5. Klinički proces obeležen naglašavanjem opšte rasprostranjenosti kontratransfera: oslanjajući se na rane ideje Ferencija (1911, 1932), ideje kontratransfera Pole Hajman (1960) i Bionov (1959) razvojni rad na projektivnoj identifikaciji, relaciona klinička teorija „funkcioniše kao... radikalna sistemska teorija” (Haris, 2011); ona stavlja naglasak na dvosmerne uticaje unutar analitičkog para. Autentičnost, iskrenost, moguće otkrivanje (Dejvis, 1994; Renik, 2007) analitičarevih pogrešnih poteza i grešaka mogu da se primene u praksi na razne načine, ali oni su temelj relacione kliničke prakse, baš kao što su i ʼanalitičareva ranjivostʼ i ʼćorsokakʼ (Aron, 2006; Haris i Sinšajmer – Sinsheimer , 2008). Među brojnim doprinosima relacione misli i kliničkim pristupima gore navedenim, savremena kontroverza tiče se stepena u kojem se analitička dijada shvata kao neistorijska ko- konstrukcija i u isto vreme replika celine majka – novorođenče. (Vidi takođe poglavlja KONFLIKT, INTERSUBJEKTIVNOST) V. Bd. Self psihologija: Self objekat Self psiholozi upozoravaju da treba imati dozu opreza prema konceptu „internalizacije” budući da je reč o izrazu koji ne sme, niti treba da se shvati suviše doslovno. Tako, kada se kaže da se „teorija objektnih odnosa” odnosi na postepeno stvaranje „dijadnih ili bipolarnih reprezentacija (self i objektnih slika) kao odraza prvobitnog odnosa majka – novorođenče” (Kernberg, 1976, str. 57), to ne treba nužno da se shvati kao premeštanje aktivnosti u svetu na pozornicu u glavi gde minijaturne replike ili „repezentacije” ili „slike” ponovo odigravaju svet spolja. „Internalizacija” se najbolje razume kao primenljiva na koncepte koji ne moraju da imaju neko fizičko ili geografsko značenje. Arnold Goldberg (1992), urednik godišnje serijske publikacije Progress in Self Psychology i autor koji je dao značajan doprinos proširenju teorije Hajnca Kohuta, objašnjava kroz primer (2015a, usmena komunikacija sa Evom Papiasvili): „Stavljamo novac u banku, zaljubljeni smo ili smo u nevolji, a da ne pripisujemo dolarima to da se fizički skladište u zgradi gde se transakcija dogodila, niti zamišljamo da su ʼljubavʼ i ʼnevoljaʼ mesta. To su izrazi koji se suviše lako konkretizuju. Ovaj nedostatak jasnoće se često replikuje u našem pretpostavljanju da je um nekako smešten u mozgu, a mozak u lobanji; pa je tako proces razmišljanja o nečemu ili nekome samo čin premeštanja, a to se prosto i lako postiže reprezentacijom.”
475
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online