Nazad na sadržaj
znače. Uraditi drugačije, odmah se potruditi da se smanji nezadovoljstvo, isključuje mogućnost analize. Neizbežni zaključak je da u ovoj molbi za pomoć postoji još neka želja, možda i želja koja je orijentisana na ideju sveznajućeg analitičara i poklona koje će taj sveznajući analitičar doneti (tj. u transferu). Ova druga želja odražava podeljenost između (svesnog) zahteva i (nesvesne) žudnje. Sav klinički psihoanalitički rad dešava se na osi ove podeljenosti. Na francuskom, une demande znači zahtev. Zato se podeljenost u subjektu psihoanalize u engleskom prevodu lakanijanske misli uglavnom adresira kao ono što je između zahteva i žudnje. Razlika između zahteva i žudnje slična je poznatoj razlici između manifestnog i latentnog sadržaja, ali nije sasvim ista. Za Lakana, manifestni sadržaj zahteva manje je važan od njegove logike. Zahtev ima logiku zamišljenog rešenja za nedostatak: „Kada bih mogao da imam ono što želim, bio bih kompletan.” Pošto ova želja nosi implikaciju zamišljene kompletnosti, ona je po formi narcisistička. Ona pretpostavlja imaginarnu popravku zamišljene povrede. Zbog toga ona biva osujećena u uspešnoj analizi. Osujećenjem ovog zahteva za imaginarno rešenje, analitičar, umesto toga, usmerava tretman ka iskazivanju novih metafora za nedostatak, ka novim iskazivanjima želje. Ovaj stav rezonira i sa Levaldovom (1960) idejom novog objekta u analizi i, možda, sa poznatom idejom Ego psihologije o stvaranju novih kompromisnih formacija. Lakanijansko gledište ove nove mogućnosti oslanja se na esencijalnu razliku između strukture želje kao tekućeg simboličnog iskazivanja neizbežnog nedostatka i iskazivanja zahteva kao verovanja u kompletnost, integraciju ili isceljenje, kao rešenja za nedostatak. Iako su te dve intencije različite po svojoj strukturi i logici, nemoguće je sresti čist iskaz žudnje– ona je istovremeno iskazana i skrivena u zahtevu. Žudnja se nikad ne javlja u čistoj deklarativnoj formi. Molba za pomoć, za savet, za naklonost, za podršku, za ljubav, neizostavno će biti sredstvo za iskazivanje nečeg povrh tog zahteva u registru nesvesne žudnje. A prilika za tu žudnju uvek će se pojaviti ovde i sada kao iskaz interpersonalne molbe (zahteva). Zato, ako ima smisla razmišljati o žudnji i zahtevu kao da su u konfliktu: to je dijalektički konflikt, gde samo ako ih zajedno uzmemo možemo da pronađemo nešto novo. Uloga analitičara nije da isceli, pa čak ni da ponovo spoji tu podeljenost, već da je osluškuje, da učini analizanda svesnim nje i da ukaže na to da se put kroz simptomatični zastoj koji je motivisao analizandov zahtev za analizu može naći upravo tu. To je slično onome što Hans Levald pominje kao „svesno prisvajanje međusobnog delovanja i komunikacije između nesvesnog i svesnog načina mentacije i žudnje“, (1978, str. 50-51). Ključ koji povezuje Levaldov i Lakanov stav je sintagma načini mentacije . Nije sadržaj taj koji razlikuje žudnju i zahtev, pa čak ni Id i Ego; to je način na koji je reprezentovan. Iskazivanje žudnje iza prividnog značenja zahteva sugeriše da analitičar ne treba sasvim da se fokusira na razumevanje već, umesto toga, treba da osluškuje načine iskazivanja (načine mentacije ) koji teku uporedo sa manifestnim značenjem. Ostaje pitanje da li se išta dobija sagledavanjem procesa slušanja, u smislu dijalektike između žudnje i zahteva umesto, na primer, tradicionalnijih psihoanalitičkih kategorija nagonskih derivata i odbrana. Lakanijanska ideja
47
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online