Nazad na sadržaj
„pronađeno – stvoreno” empatijski pravovremenog majčinskog zbrinjavanja, koje se pojavljuje baš kada je novorođenčetu potrebno. Zatim, „preživljavanje” objekta do njegovog „korišćenja” kao objekta nagona pomaže bebi da razlikuje svoje želje od spoljašnje realnosti. Vinikot (1960b, str. 141) tvrdi da su za novorođenče instinktivni impulsi i afekti strani Egu koliko i udar groma. Uspešnim posredovanjem dve kategorije interakcije „stvorenog – pronađenog” i „upotrebe objekta” (1953, 1969), dete postepeno subjektifikuje nagon i razdvaja ga od sila okruženja. Na taj način, za poseban karakter „susreta” između detetovog spontanog napada usmerenog ka objektu i roditeljevog „odgovora” može da se kaže da doslovno oblikuje subjektovo intrapsihičko iskustvo. Pre nego što nagon može da se oseti kao deo sebe, on mora da prođe kroz odgovor spoljašnjeg drugog; na ovaj način, a ne prosto time što je „urođen”, nagon se prema Vinikotu suštinski „izgrađuje” u odnosu sa drugim. Grin (1975, 1985, 2005, 2007, 2011) intenzivno proučava još jedno značajno vinikotijansko shvatanje uloge objekta, odnosno, kvalitet psihičkog prisustva koji pruža negujući drugi. I previše i premalo prisustva preplavljuju stimulacijom Ego koji je u nastajanju, sprečavajući transformativni potencijal nebenmensch-a . Grin je istakao da vinikotijanski „kapacitet da se bude sam u prisustvu drugog” (1958) zahteva od dovoljno dobrog roditelja kapacitet da ostane na optimalnoj distanci, odnosno da bude optimalno odsutan. Za ovo odsustvo Grin kaže da nije gubitak već „potencijalno prisustvo, uslov za mogućnost ne samo prelaznih objekata nego i prelaznih objekata koji su neophodni za formiranje misli” (1975, str. 14). U ovom tumačenju Vinikota, Grin kreativno proširuje lakanijansko dvostruko shvatanje uloge „odsustva” u psihičkom životu: da je jezik zasnovan na kapacitetu da reprezentuje odsutan objekat i/ili da apstrahuje nekoga od njegovog konkretnog prisustva, ilustrujući razliku između dijadne fantazmične punoće Imaginarnog i trijadne kastracije Simboličkog. Grin (2007) je konačno skovao termin „objektalizacija/objektifikacija” da označi kapacitet da se „u samoći nastanjenoj igrom” generiše jedna nova kategorija objekata investiranjem nagona u elemente u spoljašnjem svetu i prelaznom prostoru kulture i ideja. Dalje produbljujući svoje razumevanje odsustva u srži psihičke strukture, Grin (1999) je osmislio pojam „rad negativnog” da opiše mnoštvo različitih načina na koje se Ego brani od ugrožavanja. To su primeri kvalitativno različitih psihičkih procesa koji se razlikuju u meri u kojoj je subjekat sposoban da objekat unutar sebe učini „odsutnim”, odnosno da simbolizuje objekat, umesto što mu je potrebno njegovo konkretno prisustvo ili zamena. Dakle, ovde se ne radi o inkorporiranju objekta, nego o stvaranju „odsustva” u središtu selfa (Pontalis, 1988). Grin ovo naziva „strukturirajućom prazninom”, sličnoj prostoru unutar vaze. Funkcija objekta je stoga paradoksalna; on je tu da stimuliše, da probudi nagon i da ga u isto vreme sadrži. Objekat, koji prerano nedostaje ili je preterano intruzivan, stavlja subjekat u nepodnošljivu situaciju prekomernosti. Manjkavo roditeljstvo, umesto da nagon učini podnošljivim, čini ga još gorim: izlaganjem bebe instinktivnom i nagonskom preopterećenju, previše „prisustva” objekta, paradoksalno, sprečava, umesto da olakšava, razvoj bebine reprezentativne potencijalnosti.
480
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online