Nazad na sadržaj
Laplanšova ambiciozna reformulacija „osnova psihoanalize” (1989) nudi drugi pogled na odnos između objekta i nagona. Laplanš je, poput Grina, bio naročito uticajan među frankofonim analitičarima iz Kvebeka. Laplanš (1993, 1999) kritikuje „ptolemejski” karakter frojdijanskog shvatanja koje je individualnu psihu stavilo u centar njegove sudbine. Zapravo, Laplanš tvrdi da je fundamentalna „antropološka situacija” ranog detinjstva potpuno decentrirana „prioritetom” drugog, čineći malu osobu „kopernikanskom” u njenom okretanju oko odraslog. Drastična asimetrija između odraslog i odojčeta, koju je Laplanš naglašavao zbog njene ogromne posledice po psihičku strukturu odojčeta, leži u činjenici da je odrasla osoba seksualno i govoreće biće sa nesvesnim, dok beba nije ni seksualna niti sposobna da govori i još uvek nije interno podeljena. Odrasla osoba jedva da intuitivno oseća aktiviranje njegove ili njene nesvesne infantilne seksualnosti u primarnoj bliskosti sa telom novorođenčeta. Ova nesvesna seksualnost „zagađuje” intimne razmene sa novorođenčetom u obliku „enigmatskih poruka” za koje beba nema kognitivne, emocionalne niti fizičke načine da dekodira. Takve enigmatske poruke nesvesne seksualnosti odrasle osobe stvaraju nagon i nesvesnu fantaziju u obliku unutrašnjeg „pritiska za prevođenjem” kod bebe. Za Laplanša, ova seksualnost, enigmatska po prirodi, je infantilna seksualnost koju je otkrio Frojd. Ova seksualnost nije urođena, već je implementacija od realnog drugog, mada je realnost koja se računa – u veoma važnoj derivaciji i preradi Lakana – realnost „poruke”, treća realnost koju Laplanš dodaje frojdijanskim psihičkim i materijalnim realnostima. Dakle, prema Laplanšu, ljudska seksualnost – pod kojom podrazumeva seksualnost posredovanu fantazijom – dolazi iz drugog i jeste „drugi” (koji je stran Egu). Još jedan autor koji je intenzivno razmišljao o ulozi realnog, individualnog staratelja u transformisanju psihičkog aparata je Rid (2008a, 2008b, 2010, 2015). On i drugi, kao što su Sezar i Sara Botela (2004, 2007), Brise (1988, 2005b, 2006, 2013), i Selen (2015), tvrde ne samo da je Frojdovo otkriće primarnog procesa mišljenja iznelo na videlo jedan potpuno nesvestan halucinatoran način funkcionisanja kao dominantno ljudsko infantilno stanje uma takoreći, već i da uvođenje principa zadovoljstva u srž psihičkog aparata nije datost nego posledica zadovoljstva koje okruženje i beba dele oko zadovoljenja potrebe. Frojdijansko „stanje uma”, kako je predstavljeno u Tumačenju snova , je um sposoban da razlikuje reprezentaciju od percepcije, želju od spoljašnje činjenice. Međutim, kao što je Frojd primetio 1897. godine u vezi sa nesvesnim, želja kateksirana afektom gotovo je nerazlučiva od percepcije. U skladu s tim, nesvesno stalno radi na potencijalno traumatski način, gde se za misao odmah pretpostavlja da znači radnju. Transformacija, ili možda preciznije, dodavanje, drugog načina kognitivnog funkcionisanja koji inhibira prvi – sekundarnog procesa kako ga je nazvao Frojd – zahteva prikladnu dobronamernu intervenciju objekta. Neadekvatni holding, sanjarenje i odgovor ranih staratelja imaju nesretan dodatni efekat, ostavljajući velike delove subjektove nesvesne obrade na magičnom i inherentno traumatskom nivou. Nasuprot tome, kada je okruženje bilo dovoljno dobro, sama „realnost” postaje istovremeno opažajna i halucinatorna, budući da je susret deteta sa spoljašnjim svetom podstaknut kreativnom iluzijom detetovih sopstvenih nagona. Sa ovog stanovišta, nagon smrti je toksičan nusproizvod neuspelog unošenja nagona u reprezentaciju.
481
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online