Nazad na sadržaj
VI. Ag. Horhe Garsija Badarako: objekat koji uznemiruje Horhe Garsija Badarako – Jorge García Badaracco , jedan od sledbenika Pišon-Rivijea, poziva se na njegovu misao da u unutrašnjem svetu psihotičnih pacijenata postoje unutrašnji objekti (višestruka „imaga”) oblikovani progresivnim procesom internalizacije i da je u tom unutrašnjem svetu moguće prepoznati dinamiku rekonstrukcija spoljašnje stvarnosti. Badarako je nastavio da radi na ovim idejama kao i na sopstvenom konceptu „objekta koji uznemiruje”. „ Objekat koji uznemiruje ”, koncept koji je prvi put predstavljen na IPA kongresu u Hamburgu 1985. godine, jeste objekat koji nesvesno podstiče osobu da se ponaša na sadistički ili maligni način. On istovremeno čini da se osoba oseća zlom i pokvarenom zbog toga što roditelji, usled svojih manjkavosti, umesto da deluju kao amortizer za primitivne nagone subjekta, pojačavaju subjektove anksioznosti, naročito zavist i sadizam. Takav sadistički roditeljski tretman, koji ne prepoznaje bespomoćnost deteta, ima za posledicu to da subjekat sopstvenu spontanost doživljava kao preteću i opasnu. Stoga, u potrazi za doživljajem zadovoljstva i usled nedostatka resursa Ega, osoba se prepušta potrebama drugih, ili može da odigrava način na koji je sa njom samom bilo loše postupano dovodeći do ciklusa traumatizacija i retraumatizacija. Ova formulacija ističe doprinos strukturirajućeg objekta psihoemocionalnom razvoju, u pogledu nivoa patologije u subjektu. Koncept koji na taj način opisuje unutrašnje „prisustvo” drugog, proširio je klasičnu metapsihologiju i otvorio novu perspektivu za razumevanje ozbiljnih mentalnih bolesti iz psihoanalitičkog ugla: „...ono što nazivamo ʼmentalnom bolešćuʼ neke osobe pojavljuje se kao ʼvrsta mentalnog funkcionisanjaʼ koje je u velikoj meri ʼuslovljenoʼ drugim ljudima (...). Ovi ʼdrugiʼ ljudi mogu da deluju iz realnog sveta, ili mogu da ʼdelujuʼ iz ʼprisustvaʼ u unutrašnjem svetu, što sam pre mnogo godina opisao kao ʼobjekti koji uznemirujuʼ” (Garsija Badarako, 2006a, str. 6). Badarakova teorija i klinička praksa zasnovane su na „iskustvima proživljenih osećanja” („vivencias” u originalu na španskom) i pretpostavljaju da je emocionalni poremećaj povezan prvo sa spoljašnjim, a zatim sa unutrašnjim prisustvom drugih u nama. U ovom kontekstu, ozbiljna mentalna bolest je posledica nezdravih i uznemirujućih prisustva, koja su sprečila razvoj Ego resursa i zaustavila psihoemocionalni rast. Na ovaj način, istinski self je ugušen, bez mogućnosti za sopstveno izražavanje iz zdrave suštine. Psihotični slom, kome obično prethodi neka unutrašnja promena, predstavlja „priliku da se napravi promena”, ne samo iz ugla pacijenta, već i u dinamici cele porodice. Pozivajući se na Frojdovu strukturalnu teoriju Ida, Ega i Superega, Badarako vidi Superego, intrapsihičkog predstavnika društva, kao prikaz drugih u nama . On proširuje psihoanalitičko razmišljanje o teoriji nagona u sagledavanju uma kao učesnika u polju recipročnih međuzavisnosti. Kada se posmatra na ovaj način, postojanje drugih u nama predstavlja univerzalni fenomen funkcionisanja ljudskog uma. Odnos međuzavisnosti sa onim drugima u nama, koji je u nekom trenutku tokom detinjstva bio traumatičan, ostaje u unutrašnjem svetu osobe, ispoljavajući patogenu moć i dejstvo i stvarajući
489
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online