Nazad na sadržaj
u kojem je transfer nosilac i neumerenosti i destruktivnosti, što su kasnije istraživali autori kao što su Andre Grin u delu „Rad negativa” (Grin, 1993) i Žan-Bertran Pontalis u delu „O osnovama kontratransfera: mrtvi i živi isprepleteni” (Pontalis, 1975) i u „Ne, dva puta ne” (Pontalis, 1979). Dakle, centralna uloga koju igra ponavljanje potisnutog u transferu ne može biti ograničena na proživljena iskustva, jer se ona odnosi na psihičku stvarnost koja sadrži nesvesne želje i fantazije koje su im vezane – ove druge su „neuništive”, dok ponavljanje u transferu opravdava važnost koja se daje prisili da se ponovi onako kako je već definisano u radu „Izvan principa zadovoljstva” (Frojd, 1920). II B. Edip i Hamlet, dve strane ljudskog iskustva u transferu Fojd smatra da je Edipov kompleks duboko ukorenjen u tragediji, neizbežnoj i smrtonosnoj sudbini koja se krije u ljudskom iskustvu. „Kralj Edip je ono što je poznato kao tragedija sudbine. Kaže se da njegov tragični efekat leži u suprotnosti između vrhovne volje bogova i ispraznih pokušaja čovečanstva da izbegne zlo koje im preti.” (Frojd, 1900, str. 262). Bogovi predstavljaju svemoćne roditelje kojima odojče priznaje sopstvenu bespomoćnost. Tragedija se odnosi na osećanja ljudi dok doživljavaju ovaj kompleks i opisuje suštinu njegovog ustrojstva. Prema Frojdu, Edipov kompleks odnosi se na sklonost ka incestuoznim i paricidnim radnjama kojima su svi pojedinci skloni zbog svog arhaičnog nasleđa. Frojd tvrdi da u nama mora postojati glas koji je spreman da prizna ubedljivu snagu sudbine u Edipu. „Njegova sudbina nas pokreće samo zato što je možda bila naša – zato što je proročanstvo pre našeg rođenja bacilo istu kletvu kao i na njega.” (Ibid.). Edipova priča je fantazijski odgovor na one tipične snove (ubistvo oca, venčanje majke), i na isti način na koji ih odrasli doživljavaju sa gnušanjem, saga takođe mora da sadrži užas i samokažnjavanje. U Sofoklovom Kralju Edipu osnovna želja – fantazija deteta izlazi na videlo i ostvaruje se baš onako kako se ostvaruje u snovima, dok u Šekspirovom Hamletu ostaje potisnuta i „baš kao u slučaju neuroze – o njenom postojanju saznajemo iz njenih inhibiranih posledica” (Frojd, 1900, str. 264). Znamo da je Hamlet napisan neposredno nakon smrti Šekspirovog oca (1601. godine) i stoga – imamo pravo da pretpostavimo – usred tuge, dok je Šekspir ponovo proživljavao svoja infantilna osećanja prema ocu. Takođe je poznato da se jedan od Šekspirovih sinova, koji je prerano umro, zvao Hamet (što je identično Hamletu). (Videti Frojd, Snovi o smrti voljenih osoba, u Tumačenje snova , V, 1900).
526
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online