Nazad na sadržaj
suočavanja sa potisnutim, otpor, koga se svesni Ego odriče. Potisnuti je odvojen od Ega otporima represije, ali Ego sa njim može da komunicira kroz Id. Rad „Ego i Id” (1923), pročitan zajedno sa radom „Izvan principa zadovoljstva” (1920) kontekstualizuje Ego kao predstavnika ( Repräsentanten ) razuma i razboritosti, dok strasti (nagoni) prevladavaju u Idu i sposobni su da probiju njegove granice. Frojdov opis otpora analitičkom radu, objavljen u metapsihološkim spisima pre 1920. godine, kulminira u radu „Izvan principa zadovoljstva”, gde klinički fenomen prisile ponavljanja poprima nagonske karakteristike i zahteve za borbu protiv potrebe Ega za kažnjavanjem, koja je posledica tragične greške proistekle iz zabranjenih edipalnih radnji na koje je subjekt primoran, mučen istovremeno zahtevima Superega. Ako se Ego potčini nemilosrdnom Superegu, stvarajući tako intenzivnu mazohističku radost, analiza može biti u opasnosti. Čak i kada analitičar uoči određeni napredak, pojaviće se negativna terapijska reakcija, što će rezultirati transfernim manifestacijama neurotičnog nivoa koje mogu da se interpretiraju. Tragične transferne manifestacije (edipalna tragedija, lična praistorija) poput anksioznosti, letargije, odnose se na zakopani materijal, „stvarni” i zahtevaju konstrukciju čina koji se dešava „sada”. Takođe, zakopani tragični materijal može da se aktivira kroz nedavnu traumu i proizvede pražnjenje u somatskom, jer je Ego pre svega telesni Ego (Frojd, 1923). Gledano kroz prizmu takvih teorijskih dostignuća u radovima „Izvan principa zadovoljstva” i „Ego i Id”, ubilačka Superego kazna Ega, podstaknuta Idovim nagonom smrti, otkriva se na različite načine i u Edipovoj „sudbinskoj” tragediji i u Hamletovoj agoniji. Frojdovo uvođenje Druge topografije/Strukturne teorije označava važnu promenu u dinamici transfera. Do tada viđen kao vođen silom želje, čini se da je neumoljivo vezan za prisilu ponavljanja i za sferu delovanja, pražnjenja. Moramo primetiti da se Frojdovi radovi o tehnici završavaju 1918. godine, pre druge topografije. Tek 1937. godine, radovima „Analiza, konačna i beskrajna” (Frojd, 1937a) i „Konstrukcije u analizi” (Frojd, 1937b), Frojd se vraća tehničkim problemima koji nastaju uvođenjem prisile ponavljanja i nagona smrti, posebno u odnosu na Ferencijev (1909) pojam negativnog transfera. Sa razvojem iznetim u radu „Izvan principa zadovoljstva” (1920) i, posebno, uvođenjem koncepta nagona smrti, Frojd predlaže da se ono što je podstaknuto prisilom ponavljanja, nešto izvan potisnutog, prikazuje unutar scene transfera: nešto što se sada predstavlja pomoću osećanja i percepcije. Oni, međutim, nisu potisnuti jer nisu artikulisani; nisu pretočeni u reči. Uzimajući ova razmatranja kao polaznu tačku, u radu „Mojsije i monoteizam” (1939 [1934–38]), Frojd priznaje istorijsku istinu o paricidu, koja je u osnovi verske istorije. Uspostavljajući analogiju sa analitičkim iskustvom, istorijska istina bi bila ona koju je konstruisao analitičar (stvarna konstrukcija) na osnovu osećanja i iskustava, i naznaka još nekih scena, koje prate scenu koju omogućava transfer.
528
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online