Nazad na sadržaj
Mada je transfer oblik otpora po tome što teži ponavljanju u odnosu prema analitičaru umesto „sećanju”, termin „sećanje” mora se shvatiti, ne kao proces oporavka sećanja, već pre kao rekonstrukcija sopstvene psihe. (Skarfoan, 2011) Skarfoan prepoznaje dve vrste transfera. Prvi je osnovni, pozitivan transfer prema analitičaru kao poverljivom profesionalcu za koga se veruje da je u službi dugoročnih interesa pacijenta. Frojd je ovo nazvao „očinskim” transferom, ali to nije ono što je najvažnije. Važno je da bez ovog osnovnog transfera analiza nije moguća. (To je osnova terapijskog i radnog saveza, u američkom rečniku). Ovaj pozitivan transfer nije otpor i ne bi ga trebalo interpretirati. Neinterpretiran, ostavljen je da radi u korist tekućeg procesa analize. Druga vrsta se naziva „pravilan transfer”: ovo je transfer koji predstavlja otpor, bez obzira da li je negativan (neprijateljski) ili „pozitivan” (npr. jako erotski ili strastveni) transfer. Ovo samo svojstvo transfera deli se na dve potklase koje se mogu naći kod Frojda: s jedne strane, „prototipovi” koje je Frojd opisao u radu iz 1912. godine (Frojd, 1912); s druge strane, „vatreni vapaj [...] koji se javlja tokom pozorišne predstave”, kakav je opisao u radu iz 1915. (Frojd, 1915). Dok je u prvom reč o reprodukovanju nečega što je već formirano i spremno za projektovanje na analitičara, u drugom je to zaista bez presedana: pacijent više ne bi želeo analizu, niti želi „znati” bilo šta u vezi sa „značenjem”. Razlika između ova dva je jasnije navedena ako, sledeći Laplanša, kažemo da imamo: U prvoj vrsti transfera – „ispunjen” transfer – pacijent nastoji da ponovi ono što je već bilo primećeno u njegovim prethodnim vezama sa značajnim figurama. Ovaj obrazac se previše lako može tumačiti (npr. „Odbacujete moje interpretacije baš kao što ste odbacili savete svog oca...”), ali nas to ne dovodi daleko do same srži stvari. U drugoj i najvažnijoj vrsti transfera – „šupljem” (ili „ispražnjenom”) transferu, gde ni pacijent ni analitičar nemaju predstavu o tome šta se ponavlja: analizand doživljava činjenicu da se suočava sa zagonetkama koje su ga zbunjivale u prošlosti. Ono što se ovde „ponavlja” nikada ranije zapravo nije doživljeno na subjektivno razumljiv način. Ovo je vrlo blisko, ako ne i identično, onome što Vinikot piše u svom čuvenom radu „Strah od sloma” (Vinikot, 1974; videti takođe Kler Vinikot, 1980) gde se nešto dogodilo u prošlosti, ali nije bilo „Ja” da to registruje. Rezultat je da se to mora prvi put iskusiti u analizi da bi postalo prošlost. Ovo je, dakle, najvažnija vrsta transfera, ona gde je nešto skriveno u lošem nepredstavljenom obliku i mora se proživeti i proraditi po prvi put u pacijentovom životu.
540
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online