Nazad na sadržaj
Edipalna tragedija završava se prekidom analitičkog procesa, pa će nam razumevanje narcisističkih, incestuoznih i tragičnih struktura zakopanih u Idu pomoći da uspostavimo razliku između koncepata edipalne tragedije i Edipovog kompleksa. U delu „Ego i Idˮ ( The Ego and the Id , 1923), Frojd tvrdi da u osnovi psihe postoji primarna edipalna struktura, edipalne protofantazije, koje vode do „prve i najvažnije identifikacije... Ovo očigledno nije u prvom slučaju posledica ili ishod objektne katekse; to je direktna i neposredna identifikacija i dešava se ranije od bilo koje katekse objektaˮ. Ove primarne identifikacije su osnova za identifikacije koje će kasnije formirati Edipov kompleks; oni oblikuju idealni Ego, preteču Ego ideala. Ove protofantazije sadrže poreklo Edipovog kompleksa: incest koji uključuje impulse filicida (ubistva svoje dece) i paricida (ubistvo jednog ili oba roditelja) u borbi za posedovanje majke-žene, kako Frojd opisuje u svom viđenju originalnog mitskog vremena. U psihoanalitičkom procesu mogu se videti trenutni dokazi tog mitskog vremena, na primer, u slučajevima incesta. Njegova klinička manifestacija je negativna terapijska reakcija, dok je transferna ljubav jedan od oblika koji ona može imati. Dakle, Sesio (1993, str. 137) tvrdi da postoje dve edipalne strukture: jedna je ona incestuozna sa njenom narcisističkom, strastvenom, tragičnom prirodom, edipalna tragedija, dok je druga rezultat rada na prvoj, sa roditeljima iz ličnih istorija: Edipov kompleks, koga je Frojd opisao kao da ga karakterišu nežnost i ambivalentnost. Što se tiče njegovih manifestacija, potonji traži inhibirani seksualni cilj, a simptomi su psihoneuroze. Ovaj ʼstvarniʼ materijal više je posledica procesa sahranjivanja nego potiskivanja. Povratak potisnutog daje mesto psiho- neurotičnim simptomima koji se mogu tumačiti, dok ʼstvarniʼ materijal, koji je zakopan ( Untergang ), dobija pristup svesti u smislu tragedije, stvarne neuroze, letargije i acting-out-a , pa će zbog toga biti potrebna upotreba konstrukcije. Kada se Frojd suoči sa Dorinim acting-out-om , zaključuje da je „ovo (interpretacija transfera na ličnost analitičara) najteži deo celog zadatka. Lako je naučiti kako tumačiti snove, izvući iz pacijentovih asocijacija njegove nesvesne misli i sećanja i baviti se sličnim umetnostima objašnjenja: za njih će pacijent uvek davati materijal. Transfer (na ličnost analitičara) je jedina stvar čije prisustvo treba otkriti gotovo bez pomoći i sa najmanjim tragovima, dok se istovremeno mora izbeći rizik od proizvoljnih zaključaka. Ipak, transfer se ne može izbeći (...)ˮ (Sesio, 1905, str. 116; pojašnjenje u zagradama specifično za ovu publikaciju). Stoga, Frojd naglašava lakoću s kojom je mogao analizirati snove koje je donela Dora – imaginarno – dok mu je bilo teže da analizira transfer na svoju ličnost – aktualnu, stvarnu – koja je dovela Doru do acting-out-a , do prekida analize. Važno je zapamtiti da je drama analitičara u tome što tehnika, seting, izaziva incestuozne seksualne transfere i istovremeno ih frustrira. Ovi transferi nisu puka zamišljena igra predstava niti „stvarnostiˮ, već ono što nazivamo „virtuelnimˮ ili „stvarnimˮ. Pod imaginarnim Sesio podrazumeva igru predstava; pod stvarnošću, dramatični acting-out sa stvarima iz sveta; pod
553
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online