Nazad na sadržaj
stvarnim, ono što podrazumeva izražavanje temelja, afekata, svega onoga što rađa „stvarneˮ manifestacije: one koje nisu „ponovo označeneˮ (koje su dobile novo značenje). Pod „stvarnimˮ Sesio podrazumeva dramu koja se odvija u okviru setinga u seansi, dostižući svest u smislu afekata koji mogu da se kreću od anksioznosti do nežnih osećanja. Ovo je originalno iskustvo, manje ili više direktna prezentacija nesvesnog. Kao takav, on je takođe „aktuelanˮ u smislu da ovaj termin primenjujemo na anksiozne neuroze. Reč „čin, aktˮ označava verbalnu konstrukciju koja opisuje „stvarnuˮ dramu zasnovanu na analizi slobodnih asocijacija; dovodi do rekonstrukcija koje taj čin smeštaju u istoriju i vreme. Sesio opisuje analitički prostor kao „stvaranˮ, utoliko što nije stvarnost, već uključuje, uz verbalne slike, i afektivne manifestacije kojima pripisujemo somatsko, neurovegetativno, celulo- humoralno, nevoljno mišićno oblikovanje. Analitičar ih doživljava i pripisuje pacijentu kao zajednička „stvarnaˮ iskustva. Analitičar uočava ove promene i utvrđuje one koje pripadaju pacijentu. Kada ova stvarna iskustva prekorače granice setinga i masovno napadnu koherentni Ego, konačno otkrivaju svoju incestuoznu seksualnu prirodu. Transfer je uvek prisutan, ali u analitičkoj situaciji se otkriva i koristi za tumačenje iskustva: to je neizbežno. S druge strane, transfer na ličnost analitičara izranja iz dubokih nivoa, mora se „otkriti gotovo bez pomoćiˮ, što zahteva da analitičar bude na oprezu zbog ovih „najmanjih tragovaˮ, da bi mogao biti sposoban da protumači i/ili konstruiše ono što se dešava hic et nunc (ovde i sada), i izbegne rizik od proizvoljnih zaključaka. Ovom idejom Frojd upozorava na nedostatke, na svojevrsnu „zabludu o samoreferenciranjuˮ od strane analitičara, koja bi mogla ometati efekte interpretacija i/ili konstrukcija. Koncept „ličnosti analitičaraˮ uključuje imenovanje na osnovu njegove funkcije, odnosno na osnovu uloge koju igra zajedno sa pacijentom, koji pokazuje svoje fantazije koje, kako se analiza razvija, ne mogu da se ne probude i osveste kao nešto „stvarnoˮ. Ono što je bilo zakopano, letargično, stvarno, ono što nikada nije predstavljalo lično iskustvo, napretkom analize izaziva afekte i reči kod analitičara u smislu iskustva ( Erlebnis ), a analitičar tada zaključuje da to postoji u analizi. Tada pravi konstrukciju „pozorišne predstaveˮ, što je deo tragedije u kojoj su obe vodeće ličnosti. Treba istaći da se, prilikom pozivanja na konstrukciju, misli na konstrukciju čina – ʼaktʼ– koji je zaključen iz afekta, anksioznosti, tišine ili letargije koji se javljaju sa iskustvom – Erlebnis – i od ideja koje padnu na pamet analitičaru, koji je tada u stanju da opiše tragičnu scenu koja je prikazana u ʼstvarnomʼ delu seanse. Ovo se razlikuje od istorijske rekonstrukcije koja se može dogoditi kasnije, aposteriori. Kontratransferna neuroza predstavlja prepreku za analitičara, dok je kontratransfer, koji se smatra delom para transfer – kontratransfer, vredan element za klinički rad.
554
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online