Nazad na sadržaj
postao postnatalni Ego. To je ono što nikada nije bilo svesno, i stoga nikada potisnuto, ono je zakopano nesvesno, bezvremeno i bezprostorno, ʼstvarnoʼ. Ono se manifestuje u stvarnoj neurozi, bez reči, tiho i sa telesnim manifestacijama kao što su teskoba, letargija i druge somatske bolesti. Zasnovano je na edipalnoj protofantaziji, koja čini primarni Ego. Što se tiče koncepta ʼmrtvihʼ, to je konstrukcija koju pravimo od zakopanog sadržaja koji otkrivamo u letargiji, a koja postaje svesna kroz predstave smrti, među kojima su paradigmatične predstave o pobačaju, a osim toga i noćni demoni, more, bog, vampiri, duhovi, senke i aktuelne neuroze. Pre toga, 1956. godine, Raker je predstavio klinički slučaj negativne terapijske reakcije, čiji je suštinski aspekt prisustvo ʼmrtvihʼ objekata i tišine pacijentovog unutrašnjeg sveta. Sledeće godine predstavio je još jedan slučaj, u kome se bavio dosadom i somnolencijom analitičara (Raker, 1957). Sesio se slaže i sa Frojdom i sa Rakerom da, kada je reč o transferu i kontratransferu, nema mesta za moralizatorske ili etičke dileme, već samo za razmatranja dobre tehnike. Analitičar, u svom odgovoru na neurotični transfer, uzima seksualni zahtev pacijenta kao njen/njegov cilj, a ponekad nesvesno pokušava da ga ispuni zavodeći pacijenta u njenoj/njegovoj nemoći. Analitičari će uvek naići na zahvalnost svojih pacijenata kada istraju u svojoj želji za analizom. Drama analitičara sastoji se u tome da tehnika, seting koji podrazumeva apstinenciju, izaziva incestuozne seksualne transfere i istovremeno ih frustrira. To su ʼstvarniʼ transferi, to jest, ni zamišljena igra, ni stvarnost. Analiza napreduje u nestabilnoj ravnoteži. Ako ostane u imaginarnom, tada stvarno nesvesno raste dok se konačno ne prelije u acting-out : stvarnost. Frojd koristi koncept ʼ stvarnog ʼ kada istražuje stvarne neuroze, što smatra temeljem svih psihoneuroza, jer je svaka mentalna produkcija zasnovana na stvarnoj. Po mišljenju Sesija, to je ono ʼ stvarno ʼ izvan vremena i prostora. Ono što se predstavlja kao ʼ stvarno ʼ odgovara onome što je sahranjeno, Untergang. Iskustvo transfera koji se odvija u seansi između analitičara i analizanda je ʼstvarnoʼ, njegova seksualna priroda je isto toliko istinska kao i infantilno iskustvo koje se ponavlja umesto da se pamti. Uključivanje analitičara kao glavnog junaka uvodi analizu stvarnih neuroza i poremećaja sa somatskom prezentacijom u psihoanalitičku seansu. ʼStvarneʼ manifestacije transfera kao što su anksioznost, hipohondrija, letargija, fizički poremećaji, omogućavaju analitičarima da daju smisao i definišu određene senzacije kao što su pospanost, dosada, umor, nelagodnost, koje se javljaju tokom seanse. To su minorne manifestacije, koje je Sesio nazvao „profesionalnom bolešću analitičaraˮ. Posvetio je posebnu pažnju letargiji – prividnoj smrti – koja se ponekad može prikrasti ili analitičaru ili pacijentu, retko i jednom i drugom, a koja je eufemistički opisana kao „pospanostˮ. Zbog svoje tragične, incestuozne i
556
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online