Nazad na sadržaj
U vezi sa kontratransferom, Ečegojen ističe da je upravo H. Raker u Argentini (a istovremeno i Pola Hajman u Londonu) skrenuo pažnju na ulogu koju kontratransfer igra kao osetljiv instrument. Ečegojen sugeriše da se kontratransferna osećanja i nagoni javljaju u analitičarevom nesvesnom, kao rezultat pacijentovog transfera (str. 297). Polazna tačka je pacijentov transfer, dok je kontratransfer njegov kontrapunkt, a oba nastaju u okviru setinga. Seting deluje kao kontekstualna referenca koja stvara nekonvencionalni, asimetrični odnos. „Analitičar bi mogao da odgovori na pacijentov transfer na apsolutno racionalan način, održavajući se uvek na nivou radnog saveza. Ali kliničke činjenice dokazuju da analitičar u početku odgovara iracionalnim pojavama u kojima se mobilišu infantilni konflikti. U tom smislu, ovo je očigledno transferni fenomen od strane analitičara. Ali ako želimo da sačuvamo analitičku situaciju, neophodno je da postoji odgovor pacijenta. Ako nije, onda bismo morali da kažemo da nismo unutar analitičkog procesa, već da, umesto toga, reprodukujemo ono što se dešava u svakodnevnom životu između dve osobe u sukobu.ˮ („Osnovi psihoanalitičke tehnikeˮ, revidirano, englesko izdanje, 1999, str. 268-269) Transfer je, istovremeno, prošlost i sadašnjost. Nesvesno je vanvremensko, tvrdi Ečegojen, a lek se sastoji u tome što mu se daje privremenost. Iz tog razloga, pamćenje, transfer i istorija su nerazdvojni. Analitičar mora pomoći da se prošlost i sadašnjost pomešaju u umu pacijenta, ostavljajući za sobom mehanizme potiskivanja i splitinga koji pokušavaju da ih razdvoje. Ečegojen smatra da upućivanje na transfer iz prošlosti nije dovoljno; pre se situacija može rešiti samo ako priznamo hic et nunc transfera; to jest, treba uzeti u obzir i ono što se dešava u sadašnjosti. Što se tiče interpretacije kontratransfera, trebalo bi ga izvoditi na takav način da se spreči da on postane puki čin „izjednačavanjaˮ sa drugim. Prema tome, da bi transfer postao tehnički instrument, treba ga uklopiti u interpretaciju. Na taj način se vraća poverenje analitičara u sopstveno razmišljanje. Na osnovu koncepta transfera iznetog u dva Frojdova teksta: „Tumačenje snovaˮ (1900) i u postskriptumu slučaja Dora (1905), Ečegojen kaže da Frojd raspravlja o dve različite ideje o transferu koje su, ipak, povezane: jedna uzima u obzir ličnost analitičara (rudimentarno već u „Studijama o histerijiˮ iz 1895, ali uglavnom u „Fragmentu analize slučaja histerijeˮ [Dora] iz 1905), dok druga (iz sedmog poglavlja „Tumačenja snovaˮ) opisuje isti fenomen iz perspektive rada sna. Kao što smo gore naveli, to su dva različita, ali nekako povezana, psihološka procesa koja su ukorenjena u detinjstvu i u kojima sadašnjost i prošlost postaju izmešani. Transfer je poseban objektni odnos sa infantilnim korenom, nesvesne prirode (primarni proces) i zbog toga iracionalan, koji meša prošlost sa sadašnjošću, što mu daje karakter neadekvatnog, neprilagođenog i neprimerenog odgovora.ˮ („Osnovi psihoanalitičke tehnikeˮ, izdanje na engleskom jeziku, 1999, strana 83).
558
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online