Nazad na sadržaj
aspektima koji pripadaju kasnijem razvoju pojedinca, koji prvima nude novo značenje i značaj ( Nachtraglichkeit ) Tokom transfernog procesa, dvoje ljudi se menja: pacijent koji sebi „prenosiˮ sliku deteta kakvo je nekada bilo i odnos koji je imao sa objektom, i „drugiˮ, relacioni objekat na koga pacijent prenosi sliku. Dakle, Abadi sugeriše da postoji prenos slika i prenos odnosa. Ovo „drugoˮ koje se pojavi u transferu biće investirano sa afektima, predstavama i delovima Ega, što će transformisati vezu u narcisističku. To će reći da transfer predstavlja narcisistički odnos sa podržavajućim objektom (anaklitički odnos) bez kojeg transfer ne bi bio moguć. Ovaj narcisistički odnos pokušaće da poseduje objekat koji se u početku predstavlja kao drugi; drugim rečima: postoji veza sa nekim ko me, na osnovu toga što nisam ja, može zaštititi. Međutim, narcisizam podstiče subjekta da tog drugog transformiše u deo sebe, odbijajući tako da prizna bolnu, uznemirujuću zavisnost (poricanje). „Drugiˮ je stoga napadnut, penetriran, naseljen i infiltriran delovima sopstvenog Ega. Abadi prati poreklo transfera još od ranog perioda detetovog iskustva napuštanja, sa kojim se ono suočava uvođenjem ovog „drugogˮ, istovremeno poričući sopstvenu zavisnost. Stoga se analitički proces sastoji u pomaganju pacijentu da u jednom trenutku prizna da je drugi drugi, a ne deo njega samog. Prema Abadiju, upravo to označava razliku između psihoanalize i drugih vrsta terapija. Kada se transfer razreši, stvarnost se može ceniti kao „drugostˮ. Iako postoji tendencija ka upoznavanju drugog, a transfer je vrsta mosta koji ovo podstiče, u istom pokretu drugi ostaje nepriznat, on je „pokrivenˮ transferom kako bi se sačuvala narcisistička iluzija. Iluzija: o tome je reč u transferu. Kao rezultat stvaranja kompromisnih formacija, transfer je i simptom i sanjarenje, jedna od ostalih veštačkih struktura koje stvara Ego i sa kojima pokušava da reši konflikt koji je u osnovi. Da bi definisao transfer, Abadi predlaže da se pojam projekcije zameni pojmom atribucije, mehanizmom kojim neko postaje objekt kome se nešto pripisuje. Transfer se odvija u dve faze, prva odgovara uništavanju nečega što može biti simptom, a druga, restrukturiranju (ili strukturiranju nečeg novog) što zamenjuje uništeni simptom koji nazivamo transferom. Abadi (1980) se fokusira na prvu fazu, koja ponekad može biti kratkotrajna i koja uključuje ne samo uništavanje odnosa, već i gubitak osećaja za stvarnost. Ono što se prenosi, zapravo nije stvarno: mogli bismo to nazvati falus, svemoć, celovitost, besmrtnost; ukratko, naslućivanje da „sve što postoji u drugom je garancija da će mi jednog dana biti dato, da će biti deo mene.ˮ (Abadi, 1980, str. 698). Uspostavlja se poređenje transfera i psihotičnog procesa: postoji određeni gubitak osećaja za stvarnost i stvarni objekat je nepoznat. Činjenica da je transfer nesvestan ne samo da omogućava pokretanje primarnog procesa (supstitucija ili pomeranje), već postaje i uslov za
560
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online