Nazad na sadržaj
održavanje odnosa koji je prenesen. S druge strane, pacijent ima određenu slutnju, introspektivnu po prirodi, da mu se događa nešto neobično, ali ne može sasvim da razume šta je to. Deluziono uverenje, obično izazvano transferom, da je ta osoba neko ko zapravo nije, potisnuta je, ali pukotine u procesu potiskivanja generišu kompromisnu formaciju sa onim što teži suzbijanju uverenja. Stoga Abadi uspostavlja razliku između transfera tipičnog za psihoze – kome je drugi samo iskrivljujuće ogledalo u kojem vidi odraz svog sopstvenog Ega ili talog libidinalnog odnosa sa objektom – i druge vrste transfera, tipične za neurotičnog pacijenta, kod kojeg zaključujemo da je potisnuti transfer i iz kojeg možemo videti samo proizvod, „hibridˮ, tipičan za sve strukture koje karakteriše stvaranje kompromisnih formacija. Abadi smatra da je pravi transfer nesvestan i da je takozvani neurotični transfer kompromisna formacija slična simptomu. Psihoanalitički zadatak u slučajevima neuroza biće razrešenje lažnih veza, dok će se u slučaju psihotičnih pacijenata to posmatranje pokazati besmislenim i nepotrebnim i „jedino što treba uraditi je da se direktno ponudi tumačenje koje slama pravi transferˮ (Abadi, 1980, str. 700). VII. Ae. Vili Baranže i Madlen Baranže Vili i Madlen Baranže su 1946. godine došli iz Francuske u Argentinu, gde su se pridružili psihoanalitičkom pokretu koji se razvijao. Kasnije, kada su se preselili u Montevideo, takođe su pomogli da se formira Urugvajski psihoanalitički pokret, ali su se vratili u Argentinu 1966. godine, gde su se zauvek i nastanili. Baranžeovi veruju da je analitički proces dijalektičko kretanje u kojem koegzistiraju proces i ne-proces. Kada se analitički proces zaustavi, analitičar je taj koji treba da sazna šta bi mu mogla biti prepreka. Stoga predlažu da se koristi „drugi pogledˮ koji uključuje i analitičara i pacijenta, stvarajući tako dinamičko polje. Ova prepreka ne uključuje samo analizandov transfer, već i analitičarev kontratransfer. Svaki analitičar obraća pažnju na „drugi pogledˮ čim odustane od „ravnomerno obustavljene pažnjeˮ i ovaj trenutak procesa obeležen je, između ostalog, pojavom telesnih iskustava, zamišljenih pokreta ili određenih slika. Sve ovo predstavlja pokazatelj da su se u analitičkom okruženju pojavile nove strukture – nesvesne fantazije koje obojica dele i koje su, pored toga, rezultat međuigre recipročne identifikacije. Smatra se da dinamiku polja daju transformacije ovih fantazija, koje su, pak, one koje analitičkom polju daju obeležja vremenske i prostorne dvosmislenosti i njegovog ʼkao daʼ kvaliteta. Na Baranžeove su uticale ideje Merlo-Pontija i K Levina, kada su razvijali svoju teoriju polja. Subjekt i objekat ponašaju se kao polje i međusobno se definišu. To će reći, nemamo posla sa dva različita tela ili sa dva različita čoveka, već sa dva podeljena subjekta, čija je podela rezultat početne triangulacije. Analitički par čini trijadu, gde je jedan od njegovih članova odsutan u telu,
561
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online