Nazad na sadržaj
Promene u diskursu pacijenta i dinamici afekata pokazatelj su postojanja analitičkog procesa. Baranžeovi smatraju da se klajnijanski pogled na različite oblike anksioznosti (persekutorna, depresivna i zbunjujuća anksioznost) može pokazati korisnim za proveru smera u kojem proces ide. S druge strane, oni se i dalje protive definiciji transfera – kontratransfera koja je usredsređena samo na ono što se doživljava hic et hunc . Umesto toga, oni uzimaju u obzir nijanse transfera i, shodno tome, uspostavljaju razliku između onih vrsta transfera koje nisu rezultat mehanizma projektivne identifikacije – i koje karakteriše istovremena pojava visokospecifičnih izraza kontratransfernih ekspresija koji analitičkom polju daju važne patološke crte – i strukturirani, repetitivni transfer koji je Frojd nazvao „veštačkom neurozomˮ (preokreti Edipovog kompleksa). Ove transfere treba interpretirati, dok druge vrste transfera, trenutne i promenljive, koji nastaju iz uzastopnih načina na koje je polje strukturirano, ne zahtevaju hitno tumačenje. Što se tiče kontratransfera, autori takođe prave razliku između nestereotipnih transfera analitičara na pacijenta, koji su deo procesa, i onih koji su izazvani analitičarevom projektivnom identifikacijom i koji čak mogu prouzrokovati „kontratransferne mikrodeluzijeˮ. V. i M. Baranže smatraju analizu privilegovanim trenutkom, kada se istorija subjekta ponovo piše i kada se menja njeno značenje. Kad se uvid dogodi, to se vrednuje; onaj trenutak kada se proradi neki aspekt životne istorije pojedinca i razmotre novi izgledi. Čitav proces se razvija bez osećaja za vreme, u sadašnjosti gde nema žurbe, čija je priroda ponekad cirkularna, ali koja u drugim vremenima može doneti sve novo.
VIII. ZAKLJUČNI KOMENTARI
Polazeći od skromnih početaka u Frojdovom dodeljivanju imena grešci koju je napravio ljudski um, višestrano istraživanje transfera od tada, u Frojdovoj kreativnoj misli i onima koji su ga sledili, odredilo je transfer kao jedan od najdefinisanijih aspekata psihoanalitičke misli i kliničkoga rada. Tokom evolucije psihoanalitičke teorije razvijala se različita konceptualizacija sila koje stoje iza ponavljajućeg aspekta transfera i njegovog aktiviranja u interaktivnom kontekstu u odnosu na analitičara. Iako su tradicionalno, pomeranje i/ili projekcija bili primarni mehanizmi koji su opisivali kako su se infantilne strasti i konflikti koji su okruživali rani svet self objekata „repriziraliˮ u transferu, slika je postepeno postajala sve složenija. Neka od savremenih viđenja zastupaju stav da transfer, osim re-kreacije starih objektnih odnosa, uključuje i potragu za razvojno novim objektima, te da se transferni fenomeni mogu stvarati zajedno, u okviru različito
563
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online