Nazad na sadržaj
koncipiranog dinamičkog polja ili raznih drugih „trijadnihˮ i/ili tranzicionih konceptualizacija ili dijalektičke interakcije analitičara i analizanda. Kako se razumevanje višestrukih veza između intrapsihičkih i interpsihičkih procesa, komunikacija, „ulogaˮ i privremenosti u kontekstu psihoanalitičkog okruženja produbljivalo, mnogi autori različitih škola mišljenja izneli su snažne argumente za kliničku i teorijsku važnost dvosmernog uticaja koji teče između analitičara i analizanda. Analitički „parˮ, „dijadaˮ ili „spregaˮ postali su prevashodno važna jedinica za kliničko i teorijsko razmatranje, a transfer i njegov dvojnik kontratransfer postali su dinamički povezani partneri. Mehanizam „projektivne identifikacijeˮ jedan je od mnogih pokušaja da se imenuju i objasne ti međusobni i dvosmerni uticaji. Slično tome, takvi koncepti kao što su „self objektˮ i „transfer self objektaˮ, govore o važnosti nerazdvojnog preplitanja selfa i objekata iz različitih teorijskih perspektiva. Unutar proširene matrice transfera – kontratransfera, sve je veći naglasak na pitanjima „reprezentacijeˮ ili „reprezentativnostiˮ psihičkog ili biopsihičkog iskustva i pogleda na analitički proces kao onog u kom učešće analitičara pomaže analizandu da simbolički predstavi iskustva koja su ranije nastala i bila nepodobna za reprezentaciju. U Latinskoj Americi, gde je tendencija istorijski bila posebno usredsređena na definiciju transfera usmerenu na ličnost analitičara, teorija kontratransfera spojila je različite razvoje. Koncept iskustva, prikazan u intersubjektivnom polju, proširio je i produbio proučavanje raznolikosti prepreka i „bastionaˮ, koji se pojavljuju u analitičkom radu. Pojava senzacija, percepcija, iskustava ( Erlebnis ) i dešavanja u analitičaru, analiziranih tokom seanse, koji su činili ono što nije dosegao nijedan zapis i što je preživelo u postojanoj sadašnjosti (ʼstvarnoʼ iskustvo), razmatrano je u različitim pristupima. Takve situacije podstakle su posebno razmatranje mogućnosti javljanja negativne terapijske reakcije, kao eksponenta repeticije kompulsije, koja potiče od nagona smrti, neme u osnovi. Za različite autore, u svakom analitičkom procesu se označava i upisuje nova priča. Stub teorije i kliničke prakse, transfer je vremenom ostao jedan od osnovnih pojmova psihoanalize. Trenutni razvoj događaja jasno pokazuje da se transfer nalazi na raskrsnici intrapsihičkog i interpsihičkog. Unutrašnji svet analizanda sastoji se od psihičkih konflikata između unutrašnjih instanci (svesnih, predsvesnih, nesvesnih i Ida, Ega i Superega) i konflikta koji nastaju u infantilnom intersubjektivnom odnosu sa identifikacijskim predstavama. Svi ovi konflikti se ponovo odigravaju na mestu transfera u relaciji koja uključuje dve psihe. Osnivač psihoanalize govori, 1937. godine, o dve scene transfernog kretanja na raskrsnici interpsihičkog i intrapsihičkog, kada tvrdi da se rad analize sastoji iz dva sasvim različita dela, da se odvija u dva odvojena dela scene i da uključuje dvoje ljudi, od kojih je svako zadužen za različiti zadatak. U 2017. godini, u okruženju rastućih nijansi i složenosti savremene psihoanalitičke misli i stečenog kliničkog iskustva, stav o transferu kao pokretu, kretanju unutar psihe, kretanju između
564
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online