Nazad na sadržaj
Ako je ovo slučaj, psihička struktura superega je takođe u procesu nastajanja. Reklo bi se da opšteprihvaćena praksa odgajanja dece u Japanu potvrđuje ovaj stav. Obilna majčinska pažnja sa neverbalnom empatičnom posvećenošću i kako fizičkom tako i emocionalnom bliskošću, dostupne su detetu radi zadovoljavajućeg prolaska kroz simbiotsku fazu i fazu separacije– individuacije njegovog razvoja. Nova otkrića u ispitivanju dece (Stern, 1985) kao i self psihologija poslednjih godina, podržavaju ovakav roditeljski pristup radi promovisanja rasta koji vodi do sigurnog doživljaja sebe. U šematskom sažetku razvoja Gertrude i Rubina Blanka ( Gertrude i Rubin Blanck , 1994) mogli bismo da vidimo da se amae javlja u procesu neutralizacije agresivnog nagona dok služi separaciji–individuaciji koja je aktivno u toku. Počevši od navikavanja na nošu i sposobnosti da se kontrolišu telesne funkcije i falično-asertivna individualna ispoljavanja, uslediće smanjenje agresivnog nagona superegom. Nasuprot ovom tipičnom zapadnom scenariju, Rajšauer (1977) primećuje da se navikavanje na nošu i disciplinovanje ponašanja japanske dece odvija uz kontinuiranu neprekidnu odmerenu pažnju i brigu datu kroz primere, ohrabrenja i podsećanja. Ove metode promovišu identifikaciju deteta sa starateljima kroz umanjenje agresivnog nagona i odricanje od individualnih potreba u korist prilagođavanja spoljnim očekivanjima, čime se drugim putem stiže do formiranja superega. Ipak, sve kompleksnija i često restriktivna spoljašnja pravila, uloge, zahtevi za harmonijom, poslušnošću itd., jesu kluturne vrednosti kojima je teško prilagoditi se, što još uvek krhku individualnu psihu izlaže velikom stresu. Stid zbog osude okoline i pretnja uskraćivanjem veze pune ljubavi mogu se upotrebiti da podstaknu na povinovanje zahtevima superega zarad odricanja od detetovih individualnih potreba. U ovim suprotstavljenim pregovorima između zahteva superega i ida, može da dođe do regresije u razvojnu fazu približavanja, u kojoj dete traži privremenu utehu u simbiotskom majčinskom umirivanju pre nego što ponovo krene dalje, svojim individualnim, zasebnim putem. I Ahtar (2009) i Friman (1998) opisuju ovaj aspekt ponovnog emotivnog podsticanja funkcije amae . Frimanovo viđenje amae kao privremene, povremene žudnje i naglasak koji stavlja na recipročnu uzajamnu korist koja se ostvaruje u amae interakciji podržavaju ovu hipotezu. Proširivanjem njegovog viđenja uzajamnosti amae interakcije, potrebno je takođe znati da „zavisna” strana može da inicira amae prevashodno u korist druge strane. Na primer, recipijent amae može, svesno ili nesvesno, da oseti potrebu anksiozne majke da je dete umiri, jer ona doživljava detetovu potrebu za odvajanjem kao odbijanje: amae može i da zadovolji potrebu nesigurnog šefa za osećanjem moći nad podređenim koji se dodvorava ili potrebu ostarelog roditelja da oseća da i dalje ima neku vrednost za svoje sposobno odraslo dete. U tom slučaju, ponekad ’prijateljsko’ amae ponašanje može da prikrije uznemirujući agresivni zahtev, uvijeno formulisan u odgovarajući zavisni način, što bi odgovaralo Doijevoj (1989) referenci na ’negativni/komplikovani amae ’. Dok Doijeva originalna definicija amae (1971, 1973) kao „bespomoćne želje da se bude voljen” naglašava aspekt pasivnosti, ova pasivna dimenzija izgleda da sadrži svoju sopstvenu
8
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online