Nazad na sadržaj
„druga linija” pristupa, kada se prva linija pristupa direktnom istraživanju transfera pokaže nedovoljnom...” (str. 265, 266; naglašavanje dodato). Sveukupno, Kernbergov (1965, 1975) pogled na kontratransfer se postepeno razvijao ka njegovoj vitalnoj važnosti, posebno u radu sa graničnim pacijentima. Dok je 1965. godine upozoravao na opasnost proširivanja koncepta ’kontratransfer’ tako da uključuje sve emocionalne odgovore u analitičaru (i tako rizikujući da koncept izgubi specifično značenje), 1975. godine on je priznao i naglasio konstruktivan analitički rad na tumačenju kontratransfera. Posebno u radu sa graničnim pacijentima, analitičar mora da se bavi i upravlja svojim (s vremena na vreme ) jakim unutrašnjim reakcijama na pacijentove projekcije veoma primitivnih objektnih odnosa. U svojoj skorašnjoj psihoterapiji fokusiranoj na transfer (TFP), on prikazuje paradigmu otvorenog fokusiranja na transferne odgovore graničnog pacijenta, uz pažljivo unutrašnje posmatranje analitičarevog kontratransfera. U ovom modelu, analitičar interpretira iz pozicije ’trećeg’ , interpretativno komentarišući interakciju oba učesnika u dijalogu (Kernberg, 2015). Mičel (1993, 1997), ličnost koja stvara između objektnih odnosa i relacionih teorija, prenosi snažan osećaj da su kontratransferni afekti motori za psihički pokret. Njegove vinjete često prikazuju analitički par u momentima beznadežnog očaja. Bez tog doživljaja bespomoćnosti, smatra Mičel, analitičar ne bi bio podstaknut da uradi potreban posao kako bi razumeo proces zbog kojeg je nastao takav zastoj. U njegovom radu, uvek postoje dva govornika sa autoritetom. Trenutna situacija unutar široko bazirane klasične tradicije je tekuća debata unutar i kroz orijentacije o statusu, funkciji i ograničenjima analize kontratransfera (Gabard – Gabbard , 1982, 2994, 2995). Džejkobsov originalni teorijski rad o upotrebi analitičarevog kontratransfera potiče iz objektnih odnosa, savremenih frojdijanaca (Sandler, 1976) i psihologije Selfa. Prema Džejkobsu, kontratransfer se pojavljuje u bogato ukrašenim i višestruko konfigurisanim formama, bogat (na svoj način) i problematičan kao i transfer. U njegovom radu, celokupan analitičarev instrument, kreativna upotreba celog tela, uma, fantazije i interpersonalnog iskustva, presudan je za analitički rad. Sada kontratransfer nije problem već (deo) rešenja, neophodan registar za rad analitičara. U pretpostavke Džejkobsove upotrebe analitičke subjektivnosti ugrađena je njegova pretpostavka o suptilnim i prožimajućim (pervazivnim) komunikacijama – meta, svesnim, predsvesnim i nesvesnim – koje se podgrupišu i umrežavaju kroz iskustva analitičkih parova. Stvaranje značenja , koje je tako bogato zajednički konstruisano, neizbežno zahteva da analitičar veoma duboko razume i istraži svoj deo u ovoj složenoj komunikaciji. Za Džejkobsa (1991, 1999, 2001) i Smita (1999, 2000, 2003), i druge analitičare objektnih odnosa kao što su Ogden (1994, 1995) i Gabard (1994), bez obzira na razlike među njima, subjektivnost analitičara je presudna za samoanalize koje na kraju pokreću analitički rad. Ovom načinu razmišljanja je svojstvenije da se o kontratransferu sada misli kao o odigravanju (Haris, 2005; vidi odeljak ODIGRAVANJE). Razmišljajući o ponavljajućim i kompulsivnim aspektima kontratransfera, Smit (2000) predlaže da kontratransfer može (čak i istovremeno) i da usporava i da poboljšava analitički napredak. Smit ovde radi za kontratransfer ono što je Frojd uradio za transfer, tačnije, pokazuje da
97
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online