Zoran Cvijanović rođen je u Beogradu 1958, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Minje Dedića, a prvu ulogu ostvario je u TV seriji „Sivi dom“
Born in Belgrade in 1958, Zoran Cvijanović graduated from the Belgrade Faculty of Dramatic Arts in the class of professor Minja Dedić and gained his first role in the TV series Sivi dom (Grey Home)
Dobili ste nedavno nagra- du „Branislav Nušić“ i ti- me se svrstali uz legen- darne komičare poput Čkalje i Mije Aleksića. Šta vama znači „Nušić“ i druš- tvo pomenutih bardova? – Teško da neko može da me poredi sa njima, jer to što su oni ra- dili preko 40 godina, i sada je to- liko moderno i bezvremeno. Ali i spisak laureata „Nušićeve“ nagra- de je za poštovanje i presrećan sam što sam tu. Sa Mijom i Čkaljom ni- sam radio, ali Miju sam poznavao. Koliko se puta dešava da vas danas neko nazo- ve Šojka (lik iz serije „Si- vi dom“)? – Kuma mi je poslala slike od pre više od 40 godina i svi komen- tari su bili – vidi, Šojka! Verujem da sam zahvaljujući tom liku ose- tio prvu popularnost. To je bilo na kraju naše akademije, većina od nas je taman diplomirala sa tom serijom, i to je bila velika sreća. Dok glumcu ne zapadne da igra u popularnoj seriji, publika ne mo- že ni ime da mu zapamti iako joj se dopadne gluma, a bez prepo- znavanja nema našeg posla. U to vreme ljudi su prema javnim lič- nostima pokazivali više poštova- nja i nisu uvek prilazili za razgo- vor. Danas su javne ličnosti postale kao javno dobro. Od legendarne „Sutjeske“ prošlo je više od 50 godi- na, a vi ste bili tamo... – Tada sam imao 15 godina. Za kamerom je bio legendarni Tomi- slav Pinter, režirao je Stipe Delić i nije moglo biti spektakularnije. Povraćao sam nekoliko puta dnev- no od eksplozija, dima, adrenali- na… Prvi put sam pucao iz puške, pa sam morao da otvorim usta da bih podneo taj zvuk... U to vreme ste već znali da ćete biti glumac? – Još u osmom razredu sam igrao u TV drami koju je režirao profesor glume Predrag Bajčetić, pa sam glumio sa Nedom Spaso- jević, Petrom Božovićem, Mišom
Janketićem. Ubrzo sam dobio glav- nu ulogu u „Grešnom detetu“ Bran- ka Pleše, a uz Cicu Perovića, Rade- ta Markovića, Ljubu Tadića, Miru Stupicu, Oliveru Marković i mnoge druge bilo je milina učiti se glumi. Igrali ste i sa Zoranom Radmilovićem i drugim doajenima u Ateljeu 212? – Da, to je velika sreća! Prvih sedam godina bio sam član JDP, ali više sam igrao u Ateljeu. Komad „Sveti Georgije ubija aždahu“ mi je posebno važan jer smo igrali 20 godina, i imao sam čast da glumim sa Đuzom Stojiljkovićem, jednim anđelom koji je hodao zemljom. I danas se na snimanjima setimo nje- ga svaki dan, kao i Gage Nikolića, Zorana Radmilovića… Koliko ste od tih glumač- kih velikana učili da se snađete na sceni? – To su mi bili najveći kompli- menti. Kad, na primer, Pera Kralj, Đuza, Gaga obrate pažnju i podele nešto na sceni s vama kao prijate- lji. Ta vrsta učenja nije moguća iz knjige. Učili su nas hrabrosti, sva- ko izvođenje je bilo novost i umet- nost jer su bili spremni da im se to veče nešto važno dogodi. Presrećan sam što sada igram nekoliko ko- mada koji su nastavili tu tradici- ju. Jedna od njih je „Edip“ u JDP-u. Pa ipak, više ste upamćeni po ulogama na televiziji i u filmovima. Slučajno? – Jeste slučajno. Velika je razli- ka kad kod kuće udobno maštate da spremate ulogu i da pred kame- rama uhvatite tu scenu, a na setu vam reditelj odredi sasvim druga- čiju poziciju od one koju ste zami- slili. I onda se magija pred uključe- nim kamerama desi ili ne. Veština na filmu je da se u vremenskim na- stavcima igra jedna scena, pa u dve nedelje treba da osetite istu tem- peraturu dok glumite. Paja Vujisić je, recimo, imao nepogrešiv ose- ćaj ritma, trenutka, zadatka ko- ji tada ima. A pozorište traži da baš taj dan budete spremni za tu ulogu, plus da živite sa tim likom godinama.
Er Srbija je najbolja Dok ovo čitaju putnici koji nekuda lete, pitam se da li volite avione?
– Naša familija je velika, a mi smo najponosniji na na- ša dva pilota i obojica su me vozila. Oni su u našoj ši- roj porodici dobacili do najviših visina. Ja nisam imao predispozicije, ali često letim. I jedva čekam da pole- ti avion jer mi je tolika gužva u životu da samo maštam o trenutku da sednem u sedište, vežem pojas i zadre- mam jedno pola sata. Da ne mislim ni o čemu, da se rasteretim. To bestežinsko stanje vas uvede u olakša- nje – sve tegobe i probleme života ostavite na zem- lji i nemaju više efekta. Letenje je i dobra prilika da se srede misli. Kakvi su vam utisci o Er Srbiji? – S našom avio-kompanijom sam uvek najzadovoljniji! Na primer, u Edinburgu sam u predstavi povredio ra- me, pa nisam mogao da sednem u avionu jedne veli- ke avio-kompanije, nego sam klečao. Ali čim smo pre- seli u avion Er Srbije, posada je omogućila da legnem na tri sedišta bez bolova. To je uvek velika razlika!
Kad smo kod pozorišta, trenutno ste i u pozorištu Boško Buha? – Tamo sam imao sreće da glu- mim u komadu „San letnje noći“ preko 120 puta. Dobijali smo ogro- mne ovacije koje je dramaturg Jo- van Ćirilov komentarisao kao da smo na stadionu pred navijačima. A to se ponekad i sad dešava u te- atrima i drago mi je. Sad glumim u „Pigmalionu“, u dečjem mjuziklu „Mačak u čizmama“ i u „Tajnom je- ziku Adrijana Mola“. Pripremali ste kao pro- ducent projekat o Niko- li Tesli? – Tesla je govorio da toranj slu- ži za prenos inteligencije. Bavio se specijalnom vrstom talasa koja se uspostavi između Njegoševih sti- hova i današnjeg mladog čoveka. Upravo taj odjek talasa bila je Te- slina inspiracija. Te promene kad se srce uzdrma, oseti lepotu, ushi- ćenost i buđenje razumevanja sebe i sveta. Tesla je rekao kako je u ma- gnetnim škrabotinama i električ- nim pražnjenjima otkrio um. Proje- kat smo predali Filmskom centru, verujem da tekst sam sebe produ- cira i da će privući pažnju.
Tekst / Words: Ana Vodinelić Fotografije / Photography: Pozorište Boško Buha
Interview » Intervju | 41
Made with FlippingBook interactive PDF creator