U ranu jesen šumarcima pokrivena Šumadi- ja zaiskri kao „Žitno polje“ Vinsenta van Goga, a Vojvodina zaliči na prizore Tar- nera, gde se dramatično spajaju nebeski svod i pučina mora. Rečne obale Save, Du- nava i Kolubare prividno se primire kao aktovi Modilja- nija, u kojima ključaju tajne erotske sile. Brda i planine se zasenče nalik Rembrantovim portretima, iskazuju- ći psihologiju našeg podneblja. U toj sezoni, koja sledi za raskalašnim i bezbrižnim letom, ima i melanholije, sa dubokim osećajem tuge i beznađa. Ipak, te sumorne misli daju se odagnati kroz žudnju za životom, o kojoj pevaju pomenuti i mnogi drugi umetnici, u svim vremenima. Da je jezik slike ne- razumljiv laicima, velika je zabluda – treba samo dati srcu da razume naslikane poruke. Tako ne postoji osoba koja će pogrešno protuma- čiti dela Nadežde Petrović, rođene u Čačku 1873. go- dine. Ako zamislimo to vreme strogog patrijarhata u
konstruktivnog ekspresionizma i neoklasicizma, da bi se najzad skrasio na poetskom realizmu, kao umorni list na jesenjem vetru. Tad se (1930) zbog zdravstvenih problema upra- vo vratio u Šid iz Pariza, gde je postigao nezanemar- ljiv uspeh. Usklađujući se sa damarima ovog pitomog mesta, često bi slikao pejzaže po kojima je postao pre- poznatljiv, kao i po ciklusu plavokosih lepotica nazva- nih Kupačice ili Šidijanke. „Ta gusta materija, smireni kolorit, forma mirna – samo na prvi pogled“, odlike su Šumanovićevog šidskog perioda. Iznutra tih utišanih prizora sve buja, pa i tuga za minulim letom svoga živo- ta. Kroz melanholiju jeseni na njegovim platnima mo- že se predosetiti skorašnja smrt ovog slikara: Šumano- vić je streljan 1942. u Hrvatskoj Mitrovici. Ako bi nekom tuga mogla da bude srednje ime, onda je to Milena Pavlović Barili, rođena 1909. u Po- žarevcu. Ali to je tuga raskošne lepote kakvu ima li- stopadna šuma tokom sunčanog septembra, kad ja-
ra malo utihne. „Sudbinom Barili bavili su se romanopisci, istoriča- ri umetnosti i prestonički tabloi- di, a njen stvarni značaj bio je dugo skrivan krivim rečima i pričama“, stoji zapisano. Njoj nije išla na ruku ni njena ekstremna lepota, ni šarm, iako je njima plenila evropsku aristokra- tiju. Neumorno je slikala, a kad bi se toga prezasitila, pisala je poezi- ju na četiri jezika. Razaranje Evrope tokom Dru- gog svetskog rata Barili nije doče- kala, preselivši se u Ameriku 1939. godine. I tamo se družila sa uva- ženim umetničkim svetom, kao i u Barseloni, Sevilji, Madridu, Lon- donu, Parizu, Rimu, Oslu... Iako se smrtno zaljubila u jednog kuban-
srpskim čaršijama, uspećemo da shvatimo koliko je ova slikarka bi- la hrabra da odneguje svoju indivi- dualnost u svetu muškaraca. Svaki njen energični potez četkicom go- vori o tome da je život kratak i da ga treba ispuniti dubokim emoci- jama, baš kao što se u jesen osta- ve pune zimnicom, da se pregura privremena smrt prirode. Na Nadeždinim slikama vidi se i jaka doza rodoljublja neke poseb- ne vrste, jer debeli nanosi uljane bo- je kao da imitiraju krajolike njene rodne doline Morave. Komešanjem smeđih i mrkih tonova ona dobija atmosferu srp- skog sela pred zimski ili noćni poči- nak. Impresionistička igra svetlosti prelazi u ekspresivni izraz, rastapa-
skog pijanistu, ipak se udala za 12 godina mlađeg avija- tičara Roberta Goselinija, s kim je živela do svoje smrti 1946. A živela je u seti, ako je verovati njenim delima, prepunim melanholije. U svaku tu sliku utkan je njen tužni i zamišljeni lik, pa čak i u naslovnice modnih ma- gazina „Vogue“ i „Town and Country“ koje je ilustrova- la. „Slike koje je stvarala u Americi, kao i pesme koje je tamo pisala, interpretirane su kao dah nostalgije i se- te za rodnim krajem“, pisali su kritičari. Ako je zaštitni znak ovo troje slikara duboka tu- ga u izrazu i koloritu, onda je jesen bila njihovo pra- vo stanište ili stanje duše. Ona im je dala moć da do- pru duboko u sebe i suoče se sa svojim strahovima i nadama, kako su i postali veliki i istorijski priznati. Mi obični, ako nas tuga obuzme početkom jeseni, ne treba posebno da brinemo jer će ona ubrzo proći. Dotad uži- vajmo u šetnjama, druženju, ne mareći za smenu go- dišnjih doba, osim kad zamiriše pečeno kestenje kao prijatni nagoveštaj zime.
jući oblike, pa slike stvarno postaju fizički nestvarne, ali nabijene unutrašnjim sadržajem. I taj naboj podseća na čuvanje semena koje će se rasploditi dolaskom proleća, dok sada čuva snagu za velike promene. Zna Nadežda i da jednu uz drugu postavi čisto pla- vu i čisto žutu, želeći da taj sukob nešto izrodi. Nekad će to biti borbeni usklik protiv nadolazećeg nevreme- na, a nekad harmonija suprotnosti koju oličava jesen. Drama koju ovo godišnje doba takođe sadrži doživlja- va se kroz žustre pokrete slikarkine ruke. U dinamič- noj atmosferi njenih slika naslućuje se i prerana smrt ove herojske žene, poginule na frontu početkom Prvog svetskog rata (1915). Nadeždin 20 godina mlađi kolega Sava Šumanović (1896–1942) iz ravnog Šida takođe nije bio srećne sud- bine. Usamljenik od detinjstva, oštećenog zdravlja, kao da je hteo da sve nadoknadi slikarstvom. Proždrljivo je tragao za svojom poetikom, kao gladan pred oskudnu zimu. Okušao se u vodama sezanizma, postkubizma,
Tekst / Words: Dragana Nikoletić Fotografije / Photography: Đorđe Kojadinović, Profimedia.rs
Autumn » Jesen | 59
Made with FlippingBook interactive PDF creator