Pikaso i Gaudi, kombinacija starih, uskih uličica gotske četvrti i novih elegantnih avenija, avangardnih galerija i popločanih pešačkih staza. Pa pozorište i opera… Sve je to moja Barselona… K ada sam davne 1999. stigao u Barselonu, prvog dana sam kupio patike. Setio sam se teksta jedne pesme koji kaže da, ako želimo da upoznamo jedan grad, treba odmah da kupimo patike jer one pozna- ju njegove ulice. Tako sam ih pustio da idu kuda žele. I nisam pogrešio. Dovele su me do Katalunje, najvećeg trga u gradu, odakle vode ulice u svim pravcima. Prošao sam kroz Vrata anđela i krenuo pešačkom zonom. Bio je poče- tak aprila, ulice su bile prepune, čuli su se svi jezici. Odjednom sam izbio na trg, ispred mene je blesnula katedrala posvećena Svetoj Eulaliji, jednoj od dve za- štitnice grada... Nastavio sam, patike nisu dale da napravim pauzu. Prešao sam ulicu Laetana, našao se u delu grada koji se zove Born i obreo se u uličici Princesa. Nešto me je vu- klo da idem baš tom ulicom, kojom je provejavao mi- ris čokolade. Zaista, na samom kraju ulice bio je Muzej čokolade. Pravo vreme i mesto za pauzu i degustaci- ju. Odatle me put odveo u ulicu Montkada sa čuvenim palatama iz 13. veka koje su nekada pripadale bogatoj vlasteli, a sada su uglavnom muzeji. Prošao sam po- red muzeja Pikasa i obećao sebi i njemu da ću se vra- titi. Pored predivne crkve posvećene Bogorodici izbio sam na rivu. Ispred mene je, obasjan suncem, u impo- zantnoj veličini stajao spomenik Kolumbu. Krenuo sam dalje i ugledao da na zgradi prelepe fasade u La Rambla. Znao sam da sam u srcu Barselo- ne, u ulici prepunoj restorana, cveća, uličnih umetni- ka, muzike... Pogled mi se ukočio kada sam video pozo- rište i operu – Liceo. Šta bi jedan baletski igrač mogao da poželi? Pa da barem jednom tu nastupi, zar ne? Že- lja mi se ispunila, nastupao sam šest meseci u Liceu u predstavi Gaudi . Ispred pozorišta sam slučajno zgazio na mozaik. Krajičkom oka sam video potpis Huan Miro i pomi- slio da hiljade šetača gazi po tom velikom slikaru. Sle- gnuo sam ramenima i krenuo do predivne Place Real , gde sam otkrio klub Tarantos i živi flamenko po vrlo povoljnoj ceni. Bio sam oduševljen. Nazad na trg Katalunja sa druge strane... Krenuo sam avenijom Paseo de Gracia . Smenjivale su se naj- lepše fasade koje sam samo u snu mogao da zamislim.
Da li oči mogu još da gledaju, srce i dalje da se raduje, ima li kraja lepoti ovog grada? Can the eyes observe more, can the heart rejoice more, is there
no end to this city’s beauty?
Tekst/Words: Aleksa Jelić Fotografije/Photography: Profimedia.rs, privatna arhiva
Barcelona » Barselona | 97
Made with FlippingBook interactive PDF creator