/ ’ K ada je Dora Mar (Anrijeta Teodora Marković) premi- nula u Parizu 16. jula 1997. u 90. godini, malo ko je to
uopšte primetio. Francuski list Mond objavio je prvu vest tek posle deset da- na. Kada su je ostali preuzeli, nisu se bavili Dorinim opusom. To za njih ni- je bila tema. Njujork tajms ju je nazvao Pikasovom muzom i glavnim mode- lom na njegovim takozvanim portre- tima uplakanih žena, dok je britanski Indipendent , doduše, pomenuo da je Marova i sama bila umetnica, ali i ista- kao da će uprkos tome biti upamće- na kao najemotivnija od svih Pikaso- vih ljubavnica. Nema veze što su je svrstali među vodeće fotografe nadrealističkog po- kreta, u kom je bilo malo žena, za kri- tičare je ona zauvek ostala Pikasova Uplakana žena , zanavek odbačena i ne- utešna ljubavnica i muza. Sama Dora je bila ogorčena zbog takvog imidža. „Svi moji portreti koje je Pikaso naslikao su laž. Nijedan od njih nije Dora Mar“, govorila je. „Ali došlo je vreme da Uplakana žena bude ta koja se na kraju najslađe smeje“, piše Gardijan u prikazu izlož- be Dora Mar , koja je posle Centra Po- mpidu u Parizu sada na gostovanju u Galeriji Tejt modern , a potom se seli u Los Anđeles. Na najvećoj retrospek- tivi ove umetnice do sada je izloženo 300 eksponata: fotografija, foto-mon- taža, reklama, autoportreta, akvarela, pejzaža u ulju i mrtvih priroda. „Kao da je neko podigao zavesu. Zaboravite one Pikasove portrete. Evo kako je Dora Mar zaista želela da bude viđena“, ocenio je Gardijan . Anrijeta Teodora Marković rođe- na je 22. novembra 1907. u Turu kao ćerka jedinica francuske vlasnice bu- tika Žili Voazen iz Tura i hrvatskog arhitekte Josipa Markovića iz Siska. Kada je imala tri godine, njena poro- dica se preselila u Buenos Ajres. De- tinjstvo je provodila putujući između Južne Amerike i Evrope. Porodica se vratila u Pariz 1926, kada je Dori bilo 19 godina. Počela je da paralelno studi- ra likovnu umetnost i fotografiju, ali se vremenom sasvim okrenula fotografiji i već 1931. rešila da učini hrabar korak i otvori profesionalni studio. U tu čast preuzela je umetničko ime – Dora Mar. Njen studio nudio je komercijalne ra- dove, modne fotografije i reklame, ali su na svima vidljivi Dorina razuzda- na mašta, osećaj za razigranu subver- zivnost, urođeni smisao za humor sa dozom morbidnog. Osim toga, slikala
Ibija , na kojoj je najverovatnije fetus armadila, poput nekog fratra uvuče- nog u svoju kapuljaču, postaće jedna od najpoznatijih nadrealističkih slika tog vremena. Dok je 1935. radila kao fotograf na snimanju filma Zločin gospodina Lan- ža Žana Renoara, upoznala je Pabla Pi- kasa, iako se on tog susreta nije sećao, kako će kasnije priznati. Zato se potru- dila da je sledeći put dobro upamti. Sa- znala je da često posećuje tada boem- ski kafe Deux Magots i skovala plan
je i za erotske magazine i bila vrstan dokumentarni fotograf. I sama bi po- nekad stala ispred objektiva: pozirala je Menu Reju i Žanu Koktou, ali je fo- tografisala i filmske setove. „Umela je da vešto iskoristi foto- aparat i od svakodnevnih stvari nači- ni nešto izvanredno“, kaže Ema Luis, kokustoskinja izložbe u Tejtu . Oko 1935, Dora je postala deo gru- pe pariskih umetnika nadrealista i ste- kla ugledno mesto u tom pretežno muš- kom klubu. Njena fotografija Portret
46 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator