U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na snazi su rasni zakoni. Au- strijanka Diana Budisavljević u jesen 1941. saznaje da se maj- ke i deca pravoslavnog porekla odvode u logore u blizini Zagreba. Broj i oznaku nepodobnog Srbina dobija i njen suprug, poznati zagrebački lekar Julije Budisav- ljević. U atmosferi straha i pretnji Diana sa nekolicinom prijatelja iz svog stana po- kreće rizičnu akciju kojom je od sigurne smrti spaseno više od 10.000 dece. Po za- vršetku rata njeno austrijsko i građansko poreklo za komuniste postaje nepoželjno, kartoteka dece koju je vodila sa željom da ih jednog dana opet spoji sa roditelji- ma oduzeta je, a zasluge za najveću ak- ciju spasavanja u Drugom svetskom ra- tu prećutane do današnjih dana. Dnevnik Diane Budisavljević apsolutni je ovogodišnji pobednik Filmskog festivala u Puli. Nagrađen je Velikom zlatnom are- nom za najbolji film, Zlatnim arenama za režiju, montažu i muziku, kao i nagrada- ma publike i filmskih kritičara… Prvo mučna tišina, onda ovacije koje traju kao da nikada neće pre- stati, pa nagrade... Da li ste mogli da pretpostavite da će vaš debi- tantski dugometražni film izazva- ti takav potres? Da li su vas ljudi u Hrvatskoj iznenadili? – Nema reditelja na svetu koji bi mogao tako nešto pretpostaviti. U umetnosti ne- ma formule za uspeh. Morate mnogo ra- diti, a onda se još moraju poklopiti i zvez- de, mora biti vaš trenutak. Na Pulskom filmskom festivalu, gde je Dnevnik Dia- ne Budisavljević , imao svoju svetsku pre- mijeru pred 5.000 gledalaca, dogodilo se to prepoznavanje filma i publike. Pljesak je trajao osam minuta, a kada su se na bi- ni pojavili svedoci, cela Arena je ustala. Očekujete li da će u Srbiji film iza- zvati još jače emocije, ne samo one koje bi osetio svako na planeti su- očen sa pričom o stradanju i neo- pisivoj hrabrosti već i osećanje be- skrajne zahvalnosti? – Veoma sam uzbuđena pred skoru pre- mijeru filma na festivalu Slobodna zona u Beogradu, koja će se dogoditi 11. no- vembra. Ne želim ništa da pretpostavljam, predaću im Dianu kako sam je predala i hrvatskoj publici. Moja ekipa i ja smo na filmu radili deset godina, uneli smo u taj film sve najbolje što smo mogli, sad je red na publici. Ja se samo usuđujem nada- ti da će taj film u njima pobuditi snagu i pozitivne emocije, jer to je Dianina poru- ka. Ne fašizmu i ne stradanju dece u ratu. Tekst/Words: Jelena Pantović Fotografije/Photography: Jasenko Rasol, Privatna arhiva
DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ THE DIARY OF DIANA BUDISAVLJEVIĆ
JEDNA ŽENA, STRAŠNA VREMENA I . ŽIVOTA ONE WOMAN, TERRIBLE TIMES AND 10,000 LIVES
Rekli ste, čini mi se, da je ovaj film senzacija jer se neko odlučio da ta- kne u ono što se inače ne dira. Šta je to u šta se na Balkanu ne dira i hoće li se posle vašeg filma možda češće dirati? – U Hrvatskoj je Drugi svetski rat go- tovo tabu, o njemu kao da smeju da go- vore samo političari, i to u predizborne svrhe. Svi će vam reći da više ne mogu da slušaju o ustašama i partizanima, o Drugom svetskom ratu, a kad pogleda- te realno, mi film o tome nismo snimili 30 godina. Retki su i romani i predstave s tom tematikom. Tako je i Dianina pri- ča čekala 70 godina, jer nikome nije od- govarala. S jedne strane, ta priča znači priznati da je Nezavisna Država Hrvat- ska bila utemeljena na rasnim zakoni- ma i da su se u njoj događali sistemski zločini usmereni protiv Srba, Jevreja i Roma, a s druge strane se treba suoči- ti s tim da su partizani i komunistička partija, koja je zaslužna za pobedu nad ustašama i fašistima, prećutali Dianu i njenu akciju spasavanja dece tom ratu.
Živko Zelenbrz, Nada Vlaisav- ljević i Milorad Jandrić danas su odrasli ljudi koje je spasla Diana. Kako su se oni osećali gledajući film u Puli? Kako su reagovali na film? – To je bilo beskrajno dirljivo. Svi smo se držali za ruke, stisli se. Oni su tada prvi put videli film, svima su nam suze tekle niz lice. U mislima nam je bila i Zorka Janjanin, koja je nažalost umrla, nije dočekala premi- jeru. Dokumentarni deo sam snima- la još 2015. godine jer sam se bojala da će, dok sakupimo novac za igra- ni deo, možda biti prekasno. Iako su Živko, Nada, Milorad i Zorka svi da- leko stariji od 80 godina, mi smo ih uvek zvali „deca“. Dianin dnevnik, koji ste slu- čajno otkrili u Muzeju u Jase- novcu, dopunili ste arhivskim snimcima, istraživanjima, iskazima svedoka… Spremali ste ga deset godina. Zašto je tako dugo trajalo?
42 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator