/
drilama, kako zvezde ne izgledaju po uobičajenom, pa i mom verovanju. Intervjuisala sam je puna tri sa- ta u hotelu Mažestik , gde je odsela, ali se protiv mene urotila tehnologi- ja: diktafon nije snimio ni desetinu razgovora, što sam sa užasom kasni- je shvatila. Ali sve što je Marina pri- čala ostalo je u živom sećanju, a po- sebno njena harizma, s kakvom se čovek retko susreće. Ta ista harizma šarmirala je i uglavnom mladu pu- bliku na predavanju, pa su se par- kom na Ušću često prolamali aplauzi. Nestrpljiva da kaže sve što ima, Marina je želela da objasni okolnosti iz kojih je njena umetnost proistekla, kako porodične, tako i lične i druš- tvene. Rođena je 1946. godine u par- tizanskom braku majke Danice i oca Vojina, dok je njen deda ujak bio pa- trijarh Varnava. S obzirom na to da su roditelji bili zaokupljeni sopstve- nim karijerama, Marinu je vaspitava- la baka vodeći je u crkvu, što je bi- lo u suprotnosti sa komunističkim pravilima. – Gledala sam kako vernici ula- zeći u hram stavljaju prste u posu- du sa svetom vodom pre nego što se prekrste. Tad mi je palo na pamet da ću postati svetica ako svu tu vodu popijem – smejala se Marina neka- dašnjoj sebi. Popila je vodu krišom i nije se posvetila, nego razbolela. Otpor prema strogoj majci ispo-
ljila je tako što je svoju sobu ofar- bala crnom pastom za obuću, zbog čega je dobila ozbiljne batine. De- tinjstvo bez nežnosti i reči pohvale Marinu je očvrslo i utemeljilo u že- lji da bude umetnica. „Izabrala sam performans zbog najbližeg kontakta sa publikom“, rekla mi je tada u Ma- žestiku, a za mene je to značilo da je zauvek ostala željna ljubavi. Publici na Ušću otkrila je da je ta sobica bila i njen prvi atelje, opi- sujući i prvu slikarsku lekciju. Očev prijatelj, slikar Filo Filipović, doneo je malo slame, tutkalo, uljane boje, terpentin, sve to položio na papir i – zapalio. „Rekao mi je: ’Ovo je zala- zak sunca’, i otišao.“ Drastični umet- nički čin urezao se u memoriju tada 14-godišnje devojčice. I naučio je da je proces važniji od rezultata. U želji da istočnjačku filozofiju koju je usvojila samoćom i svakod- nevnom meditacijom prenese ov- dašnjoj publici, Marina je u sklopu postavke ponudila neku vrstu radi- onice. Na sredinu dugačkog stola stavila je gomilu crnog i belog pi- rinča da bi posetioci razdvajali i pre- brojavali zrna, a onda obe gomilice vratili na prvu hrpu, osvajajući mir bar nakratko. Na mene je lično zapadni uticaj ostavio suviše dubok trag, pa me je više intrigirao drugi performans, na- zvan Direktni kontakt. Na ulazu u je-
I chose performance art because it provides the closest contact with the audience,” she told me at the Majestic at that time, and to me that meant that she’d remained forever desiring love „Izabrala sam performans zbog najbližeg kontakta sa publikom“, rekla mi je tada u „Mažestiku“, a za mene je to značilo da je zauvek ostala željna ljubavi
dan segment izložbe stajali su nagi devojka i mladić, koje ste morali da dodirnete da biste stupili unutra, baš kao što su stajali Marina i njen par- tner Ulaj na vratima Moderne galeri- je 1977. godine. Pobedila sam izvesnu nelagodu i zgodnog mladića pomi- lovala po nadlanici. Radovima sa Ulajem i odlasku u Holandiju prethodio je niz Mari- ninih nastupa u beogradskom Stu- dentskom kulturnom centru, koji su beogradski umetnici izborili od Ti- ta početkom sedamdesetih. Umesto partija šaha visokih oficira i trač-par-
52 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator