prodavali karte za januarski reper- toar, što je fenomenalno. Jeste li čuli da vas u kraju zo- vu lokalni heroji? Andrija: Ha-ha-ha, nisam to znao. I Viktor i ja živimo blizu Te- atra , tako da sam atipičan Crnogo- rac, ne živim u centru. Viktor: Nisam ni ja čuo, ali div- no je biti nečiji heroj. Većina vaših kolega krenula je ženiji pozorištu. Meni je po- zorište život i mnogo više se tu osećam svojim i srećnim nego na televiziji i filmu. Sad sam radio kao koproducent fil- ma Taksi bluz , koji je trenutno u bioskopima i bilo mi je uža- sno zanimljivo. To je predivna komedija, ali ono što ovde stva- ramo je nešto što me interesuje i to me kao čoveka zaista ispunjava. U ovom kraju grada živi nekoliko stotina hiljada građana i do sada tu nije bilo pozorišta. Ko pravi repertoar i ko o nje- mu odlučuje? Andrija: Uglavnom se svi do- u producentske vode. Snimaju filmove i seri- je, a vi ste rešili da oži- vite pozorište. Zašto? Andrija: Ja sam privr- govaramo. Tu je, naravno, i Sandra (Aleksandra Tomić), koja sama vodi celokupnu dečju scenu, tako da i ona mnogo pomaže. A pošto nas dvoje i živimo zajedno, od dnevne sobe smo napravili kancelariju i ovome smo se potpuno posvetili. U vezi sa čim imate najveće ne- suglasice? Viktor: Zasad stvarno nemamo nijednu tačku zbog koje bismo se spo- rečkali. Iako smo dosta različiti, ima- mo istu viziju, uostalom, ne bismo ni ulazili u ovo da nam suštinske i kraj- nje ideje nisu iste. Kakvi su vam planovi za 2019? Šta nas očekuje u „Teatru na brdu“? Andrija : Imaćemo 8. marta pre- mijeru mog novog stendapa koji se zove Mamin sin, a koji je pisao Mijo Karadžić. Imamo odlične predstave Prah i Pazi šta želiš , a biće i raznih gostovanja i koncerata. Stalno govorimo da nam je kul- tura skrajnuta u ćošak, da ta- kvi sadržaji ne zanimaju lju- de, a pozorišne sale su gotovo uvek pune. Kakav je vaš utisak? Andrija: Mislim da ljudi oboža- vaju pozorište i da ima mnogo onih
KO TO TAMO PRIČA? Da li tokom predstave vidite kad neko priča i ometa li vas to? Mi u publici mislimo da vi to ne vidite... Andrija: Varate se, sve vidimo. To je koncentracija na nivou koji ne mogu da vam objasnim. Sve se vidi, ali zbog iskustva to ne može da vas dekoncentriše, ali može malo da vas naljuti. Na primer, tokom jedne predstave neka žena je u publici razgovarala telefo- nom. Ja sam zaustavio predstavu, umirio komplet- nu publiku i nas 500 je slušalo šta ona priča. Kad je shvatila da svi gledaju u nju, nastalo je valjanje od smeha, a ona je izašla iz sale.
koju ulogu želiš, biraj – koja bi to uloga bila? Andrija : Ričard Treći, to mi je san. Sigurno ću ga igrati, možda baš i na ovoj sceni. Viktor: Uvek mi je bila želja da igram Marka Antonija, još od fakul- teta, kada sam čitao Šekspira i nje- gove drame. Andrija, vi ste počeli da pišete i pesme za decu. Otkud intere- sovanje za takvo stvaralaštvo? – Moju devojku Sandru zovu Đe- đa i još pre dve-tri godine počeo sam da pišem pesme o maloj devoj- čici Đeđi. Onda sam kasnije prešao i na druge teme, pa sam u jednom trenutku odlučio da to objavim na Instagramu kako bih video reakci- je ljudi. Kako se svima to dopalo, napisao sam još nekoliko pesama, a kada mi je čuveni Ljubivoje Ršu- mović rekao da je dobro to što ra- dim, poleteo sam. Kad ste bili klinci, obojica ste voleli sport i on vam je bio pr- vi izbor. Jeste li se pronašli u glumi, šta vam je sve pružila? Andrija: Meni je gluma sve, to je ono što sam ja. Odvojen od toga, mislim da bih bio ništa. A sa glumom sam nešto i to je ono što vam bog da i vi ni sami ne znate oda- kle vam. Viktor: Sport mi je išao veoma dobro i kao dete sam mislio da ću se time baviti. Kasnije me je jedno vreme zanimala psihologija, a onda sam shvatio da mi je najlakše da bu- dem glumac jer onda mogu da bu- dem sve to. Da bi stvarno bio do- bar glumac, moraš da ostaneš dete u duši.
WHO’S TALKIN’ OVER THERE? Do you notice when someone talks during your performance, and does that put you off? We in the audience think you don’t see that... Andrija: You’re kidding yourselves – we see everything. That’s concentration at a level that I can’t explain to you. Everything is visible, but experience ensures that can’t break your concentration, although it can make you a little angry. For example, during one performance some woman in the audience was speaking on her telephone. I halted the show, calmed the audience, and all 500 of us listened to what she was talking about. When she realised that everybody was looking at her, everyone started roaring with laughter, and she left the auditorium.
koji žele da vide ne- što uživo. To je potpuno drugačiji do- življaj, kad se pred vašim očima nešto stvarno dešava, nego kad gledate film u bioskopu ili na televiziji, tako da će pozorište uvek imati svoju publiku. Viktor: Ljudi koji dolaze u pozo- rište su ipak manjina u odnosu na te- levizijsku publiku, koja prati razne ri- jaliti sadržaje. Da vam sad neko dođe i kaže –
38 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator