/
ih Olji Ivanjicki. Podržala me je i pomogla da u aprilu 1997. otvorim prvu samostalnu izložbu Hladna noć pred velike događaje. Izložba je trajala samo jedno veče u klubu Astakos u centru Beograda, a to ve- če na ulicama je bio policijski kor- don zbog protesta naroda. Krije se od ljudi da bi što više slikao jer mu je slikanje najvažni- ja životna svrha i avantura. Slike su njegove priče, a život vidi kao film Matriks. Tvrdi da treba biti ma- li i ponizan, uvek i u svemu, jer ko umisli veličinu, ide stranputicom. – Slikarski dar je božja volja, ja sam mu provodnik kroz kičice i platna. Ja sam dobra božja maši- na, BMW koji neće da vas izda, ali nisam vozač. Bog je. Slikam samo šta osećam. Jednu sliku ponekad godinu dana. Purgatorijum od se- dam metara platna sam slikao de- vet meseci 2007. godine. Podjednako je posvećen slikar- stvu, crtežu, skulpturi i objektu. Dva antipoda – lepota i brutalnost, strast i smrt, pad i fantazmagoričnost, stal- na su obeležja njegovog opusa. Ne radi skice za svoje slike, odmah ih stvara na platnu. Za skulpture ko- risti riblju kožu, metal, kosti, kosu, plastiku… Izlagao je širom zapad- ne Evrope. – Kako naći pravi put, kad se, kao što pisac Dante reče, čini izgublje- nim? Možda ga ja tražim tako što svaki dan silazim u mrak, hladnoću i dubinu, jer je slikanje, zapravo, sa- mo to. Taj mrak, kao noć, koji često tako slatko poziva na spavanje, za- pravo daruje duhu budnost i ilumi- naciju. Čini da se bolje opaža, da se bude odlučniji i preduzimljiviji. Tu se mudrost pojavljuje kao jaka sve- tlost i razbuktava retko, dragoceno, čak magično znanje. Čovek može da upozna sebe samo ako je dovoljno hrabar da siđe u svoj mrak i dubi- nu, da tamo da nađe unapređenje i odgovore. Samo u graničnim situ- acijama, kad se izađe iz svega po- znatog, može da se napreduje – ka- že Velimanović. Zima je njegovo vreme. Sakri- ven je u svom ateljeu i satima slika. – Slikam zato što volim, a ne zato što moram. Nemam vremena za gu- bljenje. Jednog dana neću žaliti što nisam više vremena proveo u Pari- zu ili Buenos Ajresu nego što nisam naslikao još jednu sliku. Suštinski ne mogu samo bez vode, vazduha i slikarstva. Gotovo da živim kao
monah. Osim što su ponekad i že- ne oko mene i smem da duvanim i pijem alkohol. Atelje oseća kao svoj hram. Ra- do i pokloni sliku kome želi. Ne pro- daje ih svakome ni kad ne pitaju za cenu. Ide na otvaranja izložbi samo kad mora. Najviše voli da počne da slika predveče, kad završi sve oba- veze. Onda slika satima. – Naučio sam da se opustim. Kroz snove, razmišljanja, svuda su znakovi i simboli koji nas vode. Ne- bitni smo kao pojedinci. Ima ko da brine o poretku stvari. Dok slikam, osećam energiju, kao varnice u ener- getskom mozaiku fantastike. Kad završim sliku, ta energije presta- je. Slikam zbog sebe, ni zbog koga drugog. Samo mi je važno da sam zdrav i da su zdravi meni dragi lju- di i da slikam dobro. Bolje vreme za mene tek dolazi. Kad si mlad, suvi- še si zelen i kiseo.
A gift for painting is the will of God, I am his conductor through brushes and canvases. I’m a good machine of God, a BMW that won’t let you down, but I’m not the driver – God is. Slikarski dar je božja volja, ja sam mu provodnik kroz kičice i platna. Ja sam dobra božja mašina, BMW koji neće da vas izda, ali nisam vozač. Bog je
46 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator