Kod mene, kad vidite nekog na ulici, pozdravite ga, kažete „Mambo džambo“. Kad sam došla u Beograd, govorila sam „Ćao“ svakome koga sretnem, dok mi Stefan nije rekao da to ne radim. Uh, koliko mi je teško da se držim toga! N aila Jusuf je došla iz tropske Tanzanije u kojoj je stalno oko 32 stepena, a na beogradske ulice donela je osmeh ko- ji pleni i mnoštvo zanimljivih anegdo- ta o razlici između Tanzanije i Srbije. Stigla nam je nakon što je kao turistički vodič na Za- nzibaru upoznala jednog Stefana, a on uvideo da je život Evropljanina u Africi obeležen mnogobrojnim – toplotnim udarima. Zato su se dogovorili da ipak Naila bude ta koja će preći da živi i radi u Beogradu. – Živela sam na Zanzibaru četiri godine. Tanzani- ja i Zanzibar pripadaju istoj državi, samo što je Tan- zanija na kopnu, a Zanzibar je ostrvo. Moj tada deč- ko, sada verenik Stefan došao je kod mene da živi. Međutim, iako mu se mnogo toga dopalo, na primer, koliko su ljudi prijateljski nastrojeni, rekao mi je da ne može da živi tu jer je prevruće i stalno je dobijao toplotne udare. Često je imao temperaturu, glavobo- lju, pa bi pomislio da je pokupio neku tropsku bolest kao što je malarija ili kolera, jer su simptomi slični. Tako smo odlučili da ja dođem ovde na šest meseci – počinje Naila (28) i seća se kako su, prvo s čim se susrela, bile za nju nezamislivo niske temperature. – Kada sam tek došla, bilo je pet stepeni napo- lju. Kako sam izašla iz aviona, smrzla sam se. Iste se- kunde sam htela da se vratim kući. Međutim, odlučila sam da pružim priliku životu ovde. Stefan je uklju- čio sve grejalice u kući, ja sam sedela tik pored jedne, ali i dalje mi je bilo mnogo hladno. Stefan i njegova majka su se preznojavali i govorili: „Naila, prevru- će je!“, ali ja sam uporno odgovarala: „Ne, mnogo je hladno, umreću“. Stefan i ja smo kao riba i pas koji su se zaljubili jedno u drugo. Riba živi u vodi, a pas ne može da preživi u njoj. Ipak, sada živim ovde, vo- lim što sam ovde, pogotovo leti. Volim i sarmu, pe- čenje, pršutu, naučila sam da spremam ponešto od srpske hrane i sve je lepo. Stefanov posao je testiranje softvera, dok je Nai- la u rodnoj zemlji sa diplomom iz turizma stigla i do pozicije menadžera jednog hotela. U tome joj je, ka- ko kaže, pomogla veština koju je stekla u detinjstvu – odrasla je sa tri mlađe sestre i mlađim bratom, pa je kao najstarija rano naučila da se brine o drugima
i nadzire ih. A kod nas je prava retkost videti poro- dicu sa toliko dece. Drugačiji su i Stefanovi rodite- lji od njenih. – Njegovi roditelji su nas razmazili jer su blaži od mojih. Roditelji u Africi najviše polažu na disciplinu i dopada mi se kako su me podizali jer sam naučila da sama brinem o sebi, ali kod Stefanovih mi se svi- đa što su fini i što imaju stav da je sve dozvoljeno. I dok njen pas Zuri trčka ispred nje, Naila lako i vedro započinje ćaskanje sa svakim. Oni koji ne zna- ju engleski zapitkivaće vas odakle je ona i šapatom će vam prokomentarisati da je veoma lepa, ali kad je došla da živi ovde, zadesili su je razni kulturni šoko- vi kojima je teško prilagoditi se kad ste celog života navikli na drugačiji bonton. – Jedan od kulturnih šokova koje sam doživela jeste što se ovde ljudi koji se ne poznaju ne pozdrav- ljaju na ulici. Kod mene, kad vidite nekog na ulici, pozdravite ga, kažete „Mambo džambo“. Kad sam došla u Beograd, govorila sam „Ćao“, „Dobar dan“ svakome koga sretnem i ljudi su me gledali čudno. Kad je Stefan shvatio šta radim, pitao me je: „Šta ti je? Nemoj da se javljaš nepoznatim ljudima, mi to ne radimo ovde“. Uh, koliko mi je teško da se držim toga! Zato sad kad idem ulicom i neko prolazi po- red mene, ja spustim glavu jer mi je neprijatno da ga ne pozdravim. Kad je tek došla, bilo joj je teže da upoznaje ljude zbog karantina i korone, ali sada se i to promenilo. – U početku nisam imala prijatelje jer je tek po- čeo karantin, ali zahvaljujući mojoj kuci Zuri koju sam udomila iz azila, sada imam nekoliko prijatelja iz Srbije, kao i nekoliko iz Afrike koje sam upozna- la na Afričkom festivalu u organizaciji Muzeja afrič- ke umetnosti.
Kao što ljudi bele puti izgore na suncu, tako i Afrikanci reaguju na hladno vreme. Ovde mi se dešava da mi koža posivi Just as people with a white complexion burn in the sun, so Africans react to cold weather. Here it happens to me that my skin turns grey
Tekst/Words: Jovana Subotić Fotografije/Photography: Đorđe Kojadinović, privatna arhiva
Belgrade » Beograd | 65
Made with FlippingBook interactive PDF creator