Prva trka na pisti aerodroma / The first race on the runway of the airport U februaru mi je od general- nog direktora stiglo neoče- kivano zaduženje: „Katari- na, pogledajte iskustva sa
drugih aerodroma, da organizujemo trku na pisti i napravimo spektakl.“ Međuaerodromcimatrkačimasei ranije pričalo o ovoj ideji, ali bi zaklju- čak uvek bio – neizvodljivo. Zato sam skeptično pozvala direktora Obezbe- đivanja da čujem konačnu presudu i laknulo mi je kada je rekao: „Biće kom- plikovano, ali napravićemo.“ Usledili su brojni sastanci: šire- ne su tabele sa redom letenja i birani termini koji ne bi ugrozili odvijanje saobraćaja, razmatrana pitanja trase, potrebne rasvete, muzike, osveženja, načina dolaska trkača, postavljanja garderobnih šatora i ono najvažnije – ulazak ljudi i opreme u obezbeđi- vano-restriktivnu zonu. Trkački rečeno, organizacija do- gađaja ličila je na prvi polumaraton. Na startu deluje kao nemoguća mi- sija, ali kada se sirena oglasi i kolona krene, shvatiš da si u solidnoj formi i da nema razloga za brigu. U nared- nim kilometrima mašeš bakama ko- je navijaju i bacaš pet deci koja pru- žaju ruku sa ivičnjaka osećajući se kao važna gradska faca i par ekse- lans sportska veličina. I taman kad ugledaš sebe sa lovorovim vencem na glavi, otvara se betonsko prostran- stvo Bulevara Milutina Milankovića, sunce prži jer je podne, a hlada nema ni u perspektivi, svaki metar biva du- ži, a ti postaješ svestan da je 18. kilo- metar i pre ćeš bogu na istinu nego na cilj. Do Terazija se smenjuju mno- ga stanja duha: u nekima veruješ u
sebe, u drugima ne, izdaje te koleno, a onda zaboli prepona i kad se jed- no vrati u funkciju, sledeće počinje da otkazuje. Naš organizacioni 18. kilometar počeo je nakon održavanja konferen- cije za medije kojom smo najavili tr- ku na poletno-sletnoj stazi Aerodro- ma Nikola Tesla . Povratka više nije bilo, javio si sestri od tetke da izađe da ti maše i sad cela rodbina stoji i čeka da se pojaviš. A ti prebacuješ jednu nogu ispred druge i pitaš se – kako da izguraš do kraja? Kako da svi ovi ljudi dobiju dozvo- le za ulazak u obezbeđivano-restrik- tvnu zonu? Kako da unesemo opre- mu, i binu, i vodu, i noževe za banane, i da sve postavimo za nekoliko sati? Kako da iznesemo sve to za dva sata? Provere za ulazak u obezbeđiva- no-restriktivnu zonu su kompliko-
vane, a ovde je to urađeno za više od 600 trkača i još mnogo organi- zatora, sponzora i novinara. Obila sci poletno-sletne staze bili su ne- ophodni, a dešavalo se da padnu u nezgodnom trenutku – kao dan po- sle finala Fajnal fora, kada je sa ae- rodroma prvi put poletelo šest ši- rokotrupnih aviona u jednom danu. Kako i koliko su radili zaposleni u robno-carinskom magacinu u noći pred trku, kada je sva oprema une- ta i pregledana, koliko KDK opera- teri koji su dežurali te noći, pa va- trogasci, pa fizičko obezbeđenje, pa dežurni iz saobraćaja, operativnih poslova i tehnike – to vam mogu reći samo oni. Ja ću vam još otkriti da kad čovek uprkos svemu prođe kroz cilj i okače mu medalju oko vrata, pogleda ljude oko sebe i pita: „Hoćemo li ponovo?“
114 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator