KOLUMNA / COLUMN ŽELEO SAM DA IDEM DALJE, SVE DO KRAJA SVETA… I WANTED TO GO FURTHER, ALL THE WAY TO THE END OF THE WORLD … N e samo da sam uvek voleo putovanja nego mislim da su me mnogo čemu nau- čila i da bez njih ne bih bio
Uvek se nešto nauči na putovanjima, i to ne bubanjem, nego očima, kožom… Postajemo sunđeri, upijamo slike i znanja onako kao što smo nekad učili maternji jezik
hridima i još bešnjim talasima. Se- ćam se da smo mu se približavali autobusom kroz jata babuna. Sva- ki čopor je čuvao po jedan mužjak. Australijanke pored mene je uhvatio kikot. Rt dobre nade sa svojim vrto- glavim pogledima nije izgledao do- broćudno. To je znao i Bartolomeo Dijaz, koji ga je otkrio, posle stole- ća portugalskog šunjanja niz obalu Afrike. Dijaza je tu oluja oduvala na pučinu. Tek po povratku shvatio je koju je tačku dosegao i poželeo je da je nazove Rt oluja. Kao jedan od najranijih spin-doktora u renesan- snom periodu, portugalski kralj je odbio ružno ime i odlučio: „Nazva- ćemo ga Rt dobre nade“. Kraj sveta za mene je bio i Alhe- siras, na španskoj strani Gibraltara. Razboleo sam se u Malagi i nije mi se prelazilo u Afriku. Bila je to psiho- loška prepreka. Ali onda kad sam se otisnuo, kad mi je slani vetar liznuo lice i naročito kad smo stigli u zeleni Tanžer u Maroku, sve je bilo u redu. To je bilo kao da je pukao neki čir (pre- drasuda) i bio sam izlečen. Jeli smo kuskus i pili pivo. Ljudi u galabijama i sa fesovima svirali su violine, drže- ći ih među nogama, kao gusle. Uvek se nešto nauči na putovanjima, i to ne bubanjem, nego očima, kožom i osmo- zom. Postajemo sunđeri, upijamo slike i znanja onako kao što smo nekad uči- li maternji jezik i sve stvari na svetu. I kad ne putujemo, putujemo u vre- menu. Neminovno putujemo do svo- jih krajeva i početaka sveta, kao što je Ivo Andrić rekao: „I bez misli putujem beskrajnim putevima koje šara krv iza skloplje- nih veđa.“
kompletan čovek. Uobražavao sam da sam na dalekim mestima, u istočnoj Turskoj, ili u Lisabonu, ili u Nju Orle- ansu, otkrivao nešto (ne znam šta tač- no, flaše za mleko ili oblike kvaka) iz mog detinjstva što se tamo još zadr- žalo. Kao mlad čovek očajavao sam zbog slučajnosti rođenja i osećao se kao leptir na čiodi. Na putovanju bih postao leptir koji se oslobodio čiode. Pazio bih sa namerom da ispitam dru- ge mogućnosti postojanja, svoje dru- ge živote, koji su nekako dotad bili skriveni od mene. Osećao sam da me neki gradovi vole ili ne vole. Venecija me je vole- la. Dubrovnik me nije voleo. Valjda su me tamo (kao venecijanskog špijuna) pogubili u prethodnom životu. Puto- vanja su me učila samoprepoznava- nju. Želeo sam da idem dalje, sve do kraja sveta. A gde je kraj sveta? Jednom sam iz Mostara starim au- tobusom putovao za Beograd. U ne- ko doba noći stali smo u Nevesinju. Izašli smo nešto da kupimo. Glavna ulica je bila osvetljena. Guste pahulje su letele pored ulične lampe. Vetar je zanosio sneg s trafike. A iza osvetlje- ne ulice bio je potpuni mrak. Bio sam siguran da je tamo kraj sveta. Čovek je mogao sesti i klatiti nogama nad ništavilom. Kraj sveta je bio Kabo de Roka u Portugalu. Na tom rtu o koji se razbi- jaju talasi dramatično prestaje Evro- pa. Kraj sveta je bio i Rt dobre na- de u Južnoj Africi, sa još strašnijim
Tekst / Words: Vladimir Pištalo, pisac / writer Photography: Milorad Milanković, Profimedia.rs I always learn something while travelling, and that’s not with drumming, but with the eyes, the skin... We become sponges, soaking up the images and knowledge like in the way we once learned our mother tongue
90 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator