Intervju / Interview:
P
osle ogromnog uspeha koji mu je doneo Evrosong , nakon čega je cela Evropa pevala Lane moje i zauvek zapamti-
bilo savršeno. Voleo sam muziku, mu- zičku školu, sve obaveze koje sam imao u tom stalnom procesu učenja. Zato je veoma važno da radimo i učimo ono što volimo. Samo tada obavezama pri- stupamo s lakoćom, izvršavamo ih ne- strpljivi da vidimo rezultat i nastavimo dalje. Svaki period ima svoju lepotu, čar, u čemu treba uživati i naći ono najbolje. Kad kažete nostalgija, to me podseća na neko žaljenje za onim što je bilo u odnosu na ovo što sada ima- te. Kod mene to nije slučaj, jer se tru- dim da ne živim u prošlosti, već da ko-
ristim svaki trenutak na maksimalan način, da uživam u ovom što je danas, da ne propuštam stvari sa porodicom koje me opuštaju i pune pozitivnom energijom, a u isto vreme uspevam da stvaram i muzički se ostvarujem. Ove godine ste se vratili i svira- li koncert u Valjevu. Kakve vas emocije i uspomene vezuju za taj grad? – Mnogo je tu emocija i uspome- na, ne znam odakle bih počeo. Sama činjenica da poznajem gotovo sve lju- de u Centru za kulturu, gde smo odr- žali koncert, dovoljno govori. Tamo je važno mesto zauzela i moja učiteljica Desa Popović, koju pamtim kao posve- ćenu, vrednu i brižnu osobu. Prva knji- gu koju mi je dala da pročitam bila je Žubor voda žuborila Otona Županči- ča, a sećam se da sam se pročitao od
la njegovo ime, posle više od dve de- cenije koje su obeležili hitovi, u nje- mu je zasvirala nova muzika. Džez, sveže, novogodišnje, zvuci dva sveta pomireni u izvođenju vrhunskog or- kestra. Novi Željko Joksimović u ri- tmu svinga izvodi najpoznatije folk, pop i rok pesme. Ali to nije sve. Želj- kova porodica se ove godine proširila. Pored ćerke Mine i sina Koste, dobio je devojčice, bliznakinje Srnu i Anu… Vreme je izgleda na vašoj strani, ali hajde ipak da se vratimo na početak... Imali ste samo pet go- dina kada ste počeli da svirate. Zašto baš harmonika i muzika? – Mi smo kao porodica uvek bili muzikalni i nekako je sve došlo spon- tano. Voleo sam ritam, pevušenja ba- ke i dede. Moj prvi instrument bili su mali bubnjevi koje mi je deda kupio u robnoj kući, a imali su je bas, bu- banj, činele, timpane, doboš... Prete- ča tih bubnjeva su bile babine šerpe, u koje sam neumorno lupao u dvori- štu. Kasnije mi je majka kupila triolu, umesto dirki imala je pravougaone šu- pljine, na koje se pritiskom proizvodio zvuk. Baš sam voleo na njoj da sviram. Nekoliko dana pre nego što sam do- bio prvu harmoniku, imao sam tri i po godine, moj ujak Saša me je poveo u robnu kuću. Na drugom spratu, gde su se prodavale kasete i ploče, stajao je jedan pijanino. Dok je ujak plaćao na kasi, prišao sam, otvorio ga i počeo da sviram, iako nisam bio dovoljno vi- sok da vidim dirke. Potom je stigla i harmonika. Pamtim taj dan kao da je juče bio. Tata je kročio u sobu, a u ru- kama je držao ogromnu braon kutiju u kojoj je bila zapakovana harmoni- ka. Bila je preteška, pa smo je naslo- nili na malu stolicu ispred mene. Sve što sam do tada svirao na trioli, po- čeo sam da sviram na novom instru- mentu, a uskoro sam počeo da radim i s Milenkom Trifkovićem, mojim pr- vim profesorom harmonike. Čuvate tu prvu harmoniku, re- kli ste da miriše kao i tada... Je- ste li nostalgični za tim starim, dobrim vremenima? – Da, čuvam je u mom studiju Mi- nacord , stoji pored mog stola, i kad je god pogledam, setim se detinjstva i početaka. Imao sam divno detinjstvo, uspomene koje ne blede, bio sam pot- puno bezbrižan, srećan, imao sam po- dršku roditelja, familije, nekako je sve
Moj prvi instrument bili su mali bubnjevi koje mi je kupio deda, a preteča tih bubnjeva su bile babine šerpe u koje sam neumorno lupao u dvorištu
112 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator