vršio za kopilota i za manje od dve godine po- stao kapetan. – Sklanjali smo se da putnici ne vide koli- ko smo mladi, da se ne uplaše što ih voze deca. (smeh) Meni je bilo fascinantno da letim sa kra- ja na kraj sveta, da poletim po mraku i da sletim u mrak. Imao sam samo 35 godina kada sam seo za komande najvećeg aviona na svetu – DC-10, a posao sam obavljao toliko dobro, da sam uskoro postao i instruktor i sa te pozicije otišao u pen- ziju – priseća se Slobodan. Na pitanje šta je za njega letenje,
va u zasluženoj penziji, ali i u činjenici da je sin Branislav krenuo njegovim stopama, a da se i unuk sprema... Nije ni čudo da je Branislav poželeo da leti kao njegov otac, kada je kao dečak pro- veo toliko vremena u pilotskoj kabini i obi- šao skoro ceo svet. Kao i njegov tata, i on je malo slagao mamu... – Za mene je sve počelo 1991. na akademiji u Vršcu, sa tek napunjenih 16 godina. Prvu do- zvolu za sportskog pilota dobio sam dve godi- ne kasnije, a završio sam akademiju 1997. Kad sam hteo da upišem školu, nisam imao dovolj- no novca i rekao sam mami da ćemo ići na le- tovanje, a u stvari sam pokušavao da prodam motocikl i skupim 3.000 maraka, koliko je to tada koštalo. Kada je tata, koji je tada bio u Bra- zilu, čuo šta se dešava, rešio je da mi da pare koje nedostaju. Sećam se rečenice koju je re- kao mami: „Pilot se postaje dva puta u životu – kad čovek donese odluku da postane pilot i kada postane pilot.“ Tako sam ja otišao da letim – kaže Branislav, koji je odmalena zara- žen ljubavlju prema letenju, jer je obišao ce- lu zemaljsku kuglu sa tatom. Ipak, osećaj koji je imao na jednom prilično neprijatnom letu učvrstio je njegovo uverenje da je rođen za pilota. – Bio je to let Singa-
Slobodan, Miloš i Branislav: Letenje u genima Slobodan, Miloš i Branislav: Flying in the genes
i dalje oduševljeno kaže – sreća, le- pota, zadovoljstvo, uzvišenost, ali i osećaj da si drugačiji od dru- gih, da moraš da reaguješ br- že i bolje, uvek, u svakoj situ- aciji i u svakoj sekundi u kojoj se to od tebe zahteva. – Kad letiš, stekneš neka spe- cijalna čula koja običan čovek ne- ma, zapažaš neke stvari... Pilotska do- zvola važi samo šest meseci i stalno si na proveri... Kada bih se ponovo rodio, opet bio bih pilot, makar i na malom avionu koji zaprašuje komar- ce – zaključuje deda Slobodan, koji uži-
pur–Sidnej. Nikada ga neću zaboraviti. Sedeo sam u kokpitu jer se to tada moglo, a kopilot je bio za komandama. Odjednom smo buk- valno ušli u mrak, bilo je neverovat-
no nevreme, sve se treslo i lupa- lo, morali smo da sletimo, sve- tla su se popali- la, ćale je preu- zeo komande i avion je sleteo. Imao sam ta- da 12 godina i svako bi na mom mestu rekao – hvala bogu da smo preživeli. A ja sam mislio – ja bih ovo opet – priča Bra-
nislav, koji je u kompaniji od 2002. godine, a od 2015. godine je kapetan na Erba- sovim avionima. Kada ču- jete takve priče i osetite ta- kvu strast, nije ni čudo što još jedan potomak Jev- đevića želi da poleti.
| 29
Made with FlippingBook interactive PDF creator