I van Bosiljčić je glumac koji svo- jim ulogama garantuje bezrezer- vnu ljubav publike. Mogli bismo danima da govorimo o tim rola- ma za pamćenje u filmovima, serija- ma i teatrima, ali imamo dobar razlog da se fokusiramo na dve uloge po ko- jima će ga pamtiti scena Pozorišta na Terazijama. Pričamo o Lojki Zobaru i Manetu, dvojici muškaraca koji mož- da formalno govore različitim jezici- ma, ali čija srca razumeju univerzalni jezik slobode i ljubavi. Prvi, glavni ju- nak legendarne predstave Cigani le- te u nebo zapevaće ovog meseca 300. put, dok će Mane svoju Zonu Zamfi- rovu osvajati u jubilarnom, 100. izvo- đenju te predstave. Obojici ste dali glas i stas, ali da počnemo sa starijim, sa Ci- ganinom Zobarom, sa kojim ste i sami rasli i stasavali... Kako se oseća Zobar nakon što tri stotine puta strada sa svojom Radom? – Već 15 godina tumačim ulogu Lojka Zobara, lika iz pripovetke Mak- sima Gorkog, ali tih 15 godina nisu ni- šta spram viševekovne ljudske težnje i čežnje za slobodom. Mnogo sam se promenio u koži Zobara, kao čovek i kao umetnik, ali on skoro da nije ni- malo. Ostao je buntovnik, konjokradi- ca koji se boji vezivanja i koji ne zna da je ljubav najlepša žrtva koju čovek može podneti. Njegova vrela krv ga
nagoni da ljubav tumači jedino kao strast i zato svaki put iznova strada. Bili ste mlad glumac, ali i mlad muškarac kada ste ga zaigrali. Na koji način ste jedan od dru- gog učili kroz sve ove godine? – Kao najbliži svedok Zobarove sudbine, kao neko ko ga je ispovedio 300 puta, dobro sam naučio da je lju- bav sloboda i da je vezivanje za volje- no biće sloboda. Da treba čeznuti za zajednicom, a ne odbacivati je. Posled- nji čin ove predstave dotiče suštin- ski teatar kroz visoku katarzu. Ceo ansambl je svedok da ljudi odlaze sa predstave drugačiji, zamišljeniji. Mož- da joj se zato i neprestano vraćaju. Jednom ste rekli da vas nije iznenadilo trajanje predsta- ve Cigani lete u nebo, jer ste znali da je moć ciganske muzi- ke jaka... Ili je razlog za uspeh ove priče ipak pitanje slobode? – Jedno ne isključuje drugo. Mu- zika je jedan od najboljih jezika ko- jim se mogu izraziti velika osećanja, a Cigani su oduvek o svojim lutanji- ma, patnjama, radostima i čeznji za slobodom pripovedali kroz muziku. Rec je moćna, ali glavni princip mj- uzikla je da kada rečima više ne mo- žete da se izrazite, vi od emotivinog naboja – zapevate. To je tačka u ko- joj se spajaju ciganska muzika i mju- zikl kao teatarska forma i to je kom- binacija koja garantuje katarzičnost
ove predstave, a aktuelnost teme slo- bode, uopšte teme života, danas je vi- še nego očigledna. Mi živimo u vre- me egzistencijalnog vakuuma, kada ljudi imaju sve osim motiva za življe- nje. U takvom vremenu pozorište je jedan od ambijenata koji čoveka mo- gu da trgnu, da ga ohrabre, razbude… U Pozorištu na Terazijama sla- vite ovog maja još jedan jubilej, 100. izvođenje čuvenog Srem- čevog dela „Zona Zamfirova“. Kakav je vaš Mane? – Možda ja ne bih najbolje opisao Maneta iz svog ugla, zato ću parafra- zirati reci Kokana Mladenovića, redi- telja ove predstave, rođenog Nišlije, koji je odrastao uz Zonu Zamfirovu. On je rekao da smo uspeli da napra- vimo autentičnog Maneta za koga bi svaki Nišlija mogao da kaže da ga po- znaje, da tačno kaže gde živi i koje su mu navike. Mane je bekrija, revoluci- onar, inadžija, šaljivdžija, pravdoljubi- vi hajduk koji ume da se pobije i za- peva, da bude i otmičar i poslušni sin u isto vreme, a sve zarad ljubavi. Ni- je mogao da bude drugačiji, kad mu je najbolji ortak tetka Doka, koja mu svakog dana u lice peva: „Kad si mlad, kad si rad, kako smeš da si slab, je l’ si ti moja krv il’ si varoški crv?“. Priča se na pozorišnim daska- ma prilagodila vremenu u ko- jem živimo, ali stvari se zapra- vo nisu mnogo promenile?
30 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator