be, pa za fijakerom s konjima kosa- či kreću na livade. U stočarskim krajevima kosidba je odvajkada bila jedan od najvažni- jih seoskih poslova jer se pokošena trava potom čuvala za zimsku pre- hranu stoke. Da bi ovaj težak posao makar malo sebi olakšali, domaćini su se okupljali na mobi, po starom srpskom običaju, koji još samo u po- nekim selima živi. Seljani su se me- đusobno ispomagali, kosili kod jed- nog gazde jedan dan, kod drugog sutradan i tako dok svakom ne po- kose livade. Kosidba je bila toliko ut- kana u život naroda da se vremenom po završetku posla sredinom leta iz nje izrodila prava svetkovina. Najpo- znatija i najveća na svetu je Kosidba na Rajcu, prve nedelje posle Petrov- dana, koji se obeležava 12. jula, baš onda kad je trava zrela za košenje. Kosači su se prvi put nadmeta- li još 1892. godine, kada je održan i prvi narodni vašar. Tek od sredi- ne šezdesetih godina prošlog veka Kosidba na Rajcu postala je turistič- ka manifestacija. Međutim, ova svetkovina nije sa- mo košenje trave. Oduvek je bila i susret izvornih igračkih i pevačkih grupa u narodnim nošnjama, bila je prilika da se ugledni domaćini sret- nu, da se ugovore poslovi, da se vi- de devojke i momci, pa i svadbu da dogovore. Kosidba danas privlači ljude sa svih strana sveta jer može da se pri- javi bilo ko, samo da je u narodnoj nošnji. Tako svake godine u tri da- na vašara Rajac preplavi nekoliko desetina hiljada gostiju sa Islanda, iz Velike Britanije, Rumunije, Rusi- je, Holandije, Mađarske, Norveške. Ipak, priča se po planini da se u ta- kmičarskom delu već decenijama najbolje pokazuju kosci iz Republi- ke Srpske i Crne Gore. Kažu, jedan otkos im je tri metra. A ne zna se i dalje da li je jedan saobraćajni inže- njer iz Šangaja pre nekoliko godi- na pred samo takmičenje odustao zbog površine parcele koju treba po- kositi ili zbog površine leđa ovdaš- njih kosača... Zato u revijalnom delu Kosidbe ne znaju za nadmetanje, nego puste svi kosači jednog da počne, pa kad on odmakne sa otkosima, jedan po jedan slede ga ostali. Među pedese- tak stasitih junaka bira se na kraju kozbaša, odnosno đidija, onaj koji najbolje kosi i ima najlepšu nošnju, koga žene najviše pogledaju.
The most beautiful part is at the end. Lunch- carriers, women who are called golden hands, serve traditional homemade dishes on rugs and sheets spread out on the ground. And then the smell of cheese pie, cheeses, curd cream and ham mixes with the scent of freshly cut grass ilimima i čaršavima prostrtim po zemlji. I onda se miris gibanice, sira, kajmaka i pršute pomeša sa mirisom tek pokošene trave Najlepše je na kraju. Ručkonoše, žene koje zovu još i „zlatne ruke“, služe tradicionalna doma a jela na
36 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator