Sedamdeset pet godina filma Kazablanka / Seventy-five years of the film Casablanca
Nezaboravni kadrovi iz kultnog filma Unforgettable scenes from a cult film
vinu. Postoji scena u kojoj pođe ne- što da uzme, povuče se i pred na- ma ostane samo senka, uokvirena oblikom koji neopisivo liči na klju- čaonicu. Magloviti su razlozi zbog kojih ne može da se makne... (Kroz maglu se vraćamo i na raniju pa- risku ljubavnu epizodu dvoje glav- nih likova). Kakav je on tip? „Teška mušte- rija!“ Do Kazablanke je stigao zbog navodne bolesti. Došao je u banju. Banju u pustinji?! Cinik do bola, is- pod čije se ljuske brzo otkrivaju ra- njivost i sentimentalnost. Kada na scenu stupi Ingrid Bergman, nesta- je ljuštura i on završava s glavom i pesnicom na šanku. Tada glavnu ro- lu igra pijanista Sem (Duli Vilson) i pesma s početka... Postoje tomovi eseja o Kaza- blanci, sigurno i neki u kojima se raspravlja zašto junacima sijaju oči, čineći da izgledaju kao da su na ivici plača. Ipak, suza na licu pojavljuje se pošto junakinja uperi pištolj u Hemfrija Bogarta – ume- sto metka, umesto pucnja. Reflek- tor koji bi da osvetli sumnjivi svet tokom policijskog časa usložnja- va nijanse. Zato se filma sećamo
svaki put kada se sunce probije kroz žaluzine. Priča o Riku može da bude klasik samo zbog toga. Ili zato što opisuje mladića na kiši, na peronu, s komičnim izrazom lica i zgrčenom utrobom. Otvaraju se laka pitanja (koli- ko je generacija učilo da drži ciga- retu na sve prikazane načine), ali i teža: kako podmetnuti svoja leđa za drugog... Hemfri Bogart – koga Bo- ro Drašković sjajno opisuje u knjizi putopisa Pogled prolaznika: „Njego- vo lice srezano i svevremeno, u ko- me su pronašli smrt još dok je bilo živo, rekoše da podseća na keženje veselog leša“, preskače štos na pr- vu loptu. „Koje ste nacionalnosti? Ja sam pijanica!“ I premda se navodno nije znalo šta će biti u epilogu (Rik verovatno zato govori repliku: „Možda ti sine kraj dok budeš pričala“, izbor koji napravi ostaje za budućnost. „Play it again, Sem“, kaže Milan Rakovac. „I onda bi Sem odsvirao i otpjevao, i mi ispo’ glasa brundali tercu u kinu Balkan, uz ššš iz krca- te dvorane, a ja sam utaman cijelog života trenirao da budem Bogi – na- tuštene obrve transopasno, povije-
na pleća štemerski, iscerena njuška frajerski, čik u čunki nem’re falit!“ Šta je s filmom sedamdeset pet leta posle? „Tričetvrt stoljeća kasni- je“, odgovara Rakovac, „kad Sem po- činje prebirati na klaviru, sve je isto. I gore nego onomad! Jer opet je tu slučaj da činiš ili mreš. Opet smo luzeri kao družina iz Kazablanke . Mala jedna gadna ra- zlika ima: tada je desnica i ljevica, crkva i bezbožnici, konzervativci i komunisti, demokrati i autokrati, tutti insieme, krenula iskorijeniti The Evil, nacifašizam. Danas ble- beću o ’totalitarizmima’ – zgodna doskočica za povratak na vlast onih koje je svijet porazio 1945. Kadli – eno njizi tutekarce, razumiš ti mene, brale, u nama, s nama, nad nama. A mi, kusch und platz! Ne usuđu- jemo se više ni dobaciti, de, svirnu onu finu, Sem, bogara li ti tvoga, as time goes by. A Bogart nam je ta- da, 1942, servirao formulu, nemoj pokleknuti, jer ne može nam ništa niti bog. Tek sad prihvaćam Ježev moto od onomadne – proleteri svih zemalja, uozbiljite se. E pa, nismo, ni tada. Ni danas. Hoćemo li, jed- nom, as time goes by?“
92 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator