Lorem ipsum dolor / Lorem ipsum dolor
je bila provincija u vreme kad sam se rodio. U novinama su postojali li- kovni konkursi i za decu, pa sam sa šest godina dobio prvu nagradu za crtež, tako da se rado šalim da sam u Beograd došao kao priznati slikar. Zahvaljujući bratu Čedomiru, koji je voleo umetnost, prvi put sam kao dečak posetio Muzej kneza Pavla i u njemu, kao u malom Luvru, izlož- bu italijanskih portreta kroz vekove. Da li ste tada pomislili da će vaši radovi jednom biti u po- stavkama muzeja i galerija? – Nikako. Ali pri upisu na stu- dije na Likovnoj akademiji u Beo- gradu nisam imao tremu, iako sam u osmoletki i srednjoj školi bio pro- sečan đak. Nisam se propitivao da li ću biti veliki slikar ili ne. Mnogo sam voleo da slikam, i to me je vodilo. Kakve uspomene na student- ske dane nosite? – Imao sam čast da učim od profe- sora Ivana Tabakovića. Voleo je svo- je studente i davao im podsticaj za razvoj. Bio je gospodin, inteligentan, strog, duhovit, radoznao. Bila mi je magija da budem blizu njega i po- verujem da možda i ja, tada neuki
– Imao sam udobnost studen- ta sa modelom, profesorima, a on- da sam to izgubio. Svako od nas je slikao kod kuće, sastajali smo se kod Dragoslava Mihajlovića Mi- hiza. Kasnije smo spontano osno- vali grupu Jedanaestorica . Kosara Bokšan je prvo bila vaša koleginica s klase, a zatim su- pruga. To je bio dvostruki do- bitak za oboje? – Bili smo mladi, 20-godišnja- ci, puni poleta, inspiracije, strasti... Sve se složilo u celinu u našem odnosu, pa je bilo lako da se razvi- je. A to nisu bila laka vremena... Nismo bili sposobni za komuni- ste, niti da budemo socrealistič- ki slikari za podobnost. Zabraz- dili smo u drugačiju, više divlju umetnost. Odrekli smo se sigur- ne egzistencije sa sigurnom pla- tom na radnom mestu. Ali okup- ljali smo se i tako opstajali. Da li ste gladovali kao umet- nik koji ne prihvata režimska pravila? – Snalazio sam se, pa nikad nisam gladovao. Pariz je došao 1952. godine. Po- četak je bio težak ili… – U to vreme su mnogi naši slika- ri već otišli tamo, Lubarda, Miluno- vić... Pariz je bio fama za umetnike. Sećam se, stigao sam iz Beograda vozom na veliku železničku i metro stanicu Gar de Lion . Bilo je proleće.
Sve je tih prvih godina bilo pomalo sirotinjski za Bosu i mene u Parizu. Živeli smo od mog moleraja, a šta je to nego zidno slikarstvo? I tako sam mlatarao četkom... Voleo sam miris boje dok farbam zidove i veliku po- vršinu za malanje. Nije bilo lako, ali znao sam da ću izdržati. Da li ste se sudarali sa suje- tom drugih umetnika? – Nisam, svako se borio kako je znao da opstane. U toj muci se for- miraš. Prvu adresu mi je tamo pružio slikar Ristić. Stajao je na mansardi kad sam sa Bosom došao kod njega i iznenadio ga dolaskom. Koliko su ateljei ostavili tra- ga na vašim platnima? – Prvo sam slikao u polusruše- nom ateljeu van Pariza, a posle peto- godišnjeg boravka sam priuštio svoj atelje. Od budžaka i šupa bismo Ko- sa i ja, ponekad, pravili atelje. Pri- mao sam mnogo ljudi, nikad se ni- sam osamljivao dok radim. Bilo mi je važno da učim jezike, da čujem tuđa mišljenja. Da li ste sreli svetski poznate slikare u Parizu? – Na jednoj velikoj izložbi video sam Pabla Pikasa, čovečuljka ogro- mnog talenta. Nismo se upoznali, ali sam taj dan zapamtio. Da li je bilo i teških trenutaka? – Mlad čovek voli da larma, mno- go toga mu smeta i mnogo ispro- bava. Trpa se svuda i nameće. Ta-
mladić iz provincije, mogu da bu- dem umetnik. Sa mnom u klasi su, pored ostalih, bili Mića Popo- vić i Bata Mihailović. Usred stu- dentske godine poveo sam sve kolege iz klase da prvi put u ži- votu vide more kod moje rodne Sušavke. Poneli smo boje i čet- kice. Nismo imali nikakvih po- litiziranih pouka na umu, ali su nas tako dočekali po povratku u Beograd. Tabaković se bunio što idemo i našao nam je neki dobar model za vežbanje, ali nije uspeo da nas spreči da odemo. S kolegama ste napravili neku vrstu slikarske komu- ne, iz bunta ili kao izazov? – Nismo imali potrebe za buntom, samo želju da se pro- vedemo na moru. Lokalci su nas primili s dobrodošlicom, izgle- dali smo im kao čudna, pitoma grupa mladića i devojaka. Posle smo nastavili put Zadra, preko Dubrovnika i Sarajeva, do Be- ograda. Na studijama su poče-
Sve je tih prvih godina bilo pomalo sirotinjski za Bosu i mene u Parizu. Živeli smo od mog moleraja, a šta je to nego zidno slikarstvo? In those early years everything was slightly impoverished in Paris for Bosa and I. We lived from my plastering, and what is that if not wall painting?
li da nas ucenjuju zato što smo se usudili da osnujemo Zadarsku gru- pu i damo sebi voljno, pa su sve iz naše klase izbacili sa studija, osim Miće Popovića i njegove buduće že- ne, isto studentkinje. To je bio veliki udarac za vas?
32 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator