U roša Đurića, 53-godišnjeg multidisciplinarnog umet- nika iz Beograda, poznaje- mo kao slikara, konceptu- alnog stvaraoca, glumca, sveznalicu iz televizijskih kvizova, bivšeg pank muzičara… Neki ga doživljavaju kao legendu, neki kao pozera – kako sam Đurić kaže, tvrdeći da istina nije ni jedno, ni drugo. Đurić je neko ko i posle 30 godina rada na javnoj sceni, više od 200 izložbi, 15 snimljenih fil- mova i bezbroj autorskih emisija na Radiju B92 „pokušava da se izbori za svoj deo života u ovom svetu“. Kada biste se ponovo rodili, da li biste se opet bavili umetnošću? – Zavisi od mnogih okolnosti, gde i kad bih se rodio, u kakvoj porodici... One realne, koje su od mene stvorile slikara, jesu takve da sam potekao iz porodice u kojoj su se mnogi članovi bavili umetnošću, slikarstvom, filmom, fotografijom, istorijom umetnosti, ar- hitekturom, pa je takvo bilo i okruže- nje u kojem sam se kretao. Mogli ste da nastavite i studije istorije umetnosti, a niste, zašto? – Same studije mi nisu predstavlja- le napor. Poznavao sam tu oblast, viso- ko sam se pozicionirao na prijemnom ispitu, ali nije mi prijao taj ambijent, isuviše štreberski, čak udvorički. Ni- je odgovarao mom viđenju umetno- sti i umetničke prakse kao kritičke i eksperimentalne. Na Akademiji je bi- lo znatno drugačije. Da li ste u međuvremenu sazna- li da li „bog voli snove srpskih umetnika“, kako glasi naziv jed- nog vašeg rada? – Bog voli svačije snove, samo je pi- tanje koliko je srpski umetnik u stanju da ih ostvari, uz božju pomoć. (smeh) Boga obično doživljavamo kao splet mogućnosti koje nam se pružaju, a njih treba dočekati spreman, takoreći u pu- noj ratnoj opremi, i krenuti ka realiza- ciji zacrtanih ciljeva. Niste uvek u po- ziciji da planirate svaki korak, možete samo imati koncepciju i želju da se ne- što ostvari, dok je sve ostalo pitanje načina kako izaći na kraj s okolnosti- ma koje vam najčešće ne idu naruku. Cenjeni ste i u inostranstvu. Da li ste pokušavali da se oprobate negde preko? – Imao sam već porodicu kad je moja karijera počela da se razvija i ov- de i u inostranstvu i nije bilo jednostav- no promeniti prebivalište. Ali nisam ni imao razloga jer u ovoj sredini imam komforne uslove za nesmetan rad i u mogućnosti sam da odavde uspešno
vodim karijeru i napolju. Možda bi bi- lo drugačije da sam dobio „poziv koji menja sve“, ili sam ga možda prečuo. Uostalom, moj fokus nije na karijeri, već na radovima, koji traže neprekidan trud na razvoju određenog prosedea i jezika. Pitanje je da li bih na Zapadu imao dovoljno vremena da svoje rado- ve pročistim do ostvarenja željenog re- zultata. Možda bih tamo bio prinuđen da odgovaram drugačijem sistemskim zahtevima. Mnogi naši umetnici ko- ji žive u zapadnoj Evropi sigurno ži- ve znatno udobnije od mene, ali je pi- tanje da li su uspešniji. A šta je uspeh? – Kako za koga. Za nekog da živi na visokoj nozi, a za mene da se ostva- rim u okvirima koje priželjkujem, bilo da su u pitanju radovi ili način na ko- ji funkcionišem u zajednici. Svi izbo- ri koje sam donosio sastavni su deo moje ličnosti, tako da mogu da kažem da sam uspeo u onome što sam iza- brao da budem. Da li vas javnost prepoznaje kao glumca ili kao slikara? – Većina me doživljava naprosto kao javnu ličnost, kao nekog ko se frekventno pojavljuje u medijima, na TV-u, što je u poslednje vreme najvi- še vezano za kviz „Potera“. Smeta li vam to što ste javna ličnost? – Naravno, to je užasan balast. Svi misle da si deo njihove intime, iako ni- si nimalo zaslužan za nju. Svako malo neko nešto hoće, ali to je cena popu- larnosti i besmisleno je od toga bežati. Ispadaš još veći magarac. Treba naći svoju meru u svemu tome, da vas sve to ne remeti. Iako je trebalo da se odav- no naviknem, izgleda da neću nikada. Otkud kviz „Potera“ u vašem životu? – Sedeli smo kod kuće i gledali britanski original. Ćerka i žena su ko- mentarisale da je šteta što takav kviz ne postoji u Srbiji, jer sam se odlično snalazio. Na naše ogromno iznenađe- nje, ubrzo je usledio poziv od „Adrena- lina“ da se testiram kao jedan od mo- gućih „tragača“. Rezultati su zadovoljili vlasnike franšize. U početku je bilo lu- dački zabavno, ali sad, posle pet sezo- na, donekle sam se umorio. Da li savremeni umetnik treba da barata svim tim informaci- jama? – Mislim da treba. Većina ovdaš- njih umetnika mlađe i srednje gene- racije odlično je informisana, a samim tim i posvećena svom poslu. Ovde po- stoji mnogo mladih fenomenalnih
32 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator