/
R oman o vunenim čarapama stvorila je dvopređnim šara- ma naša seljanka pletilja. Ni- je slučajno njen predmet bio cvet, pupoljak, lozica, nežna latica, li- stići, zvezde, golub, pile, sve najlepše što postoji u prirodi, oko nas, u nama, sve što nas okružuje na nebesima, i što ima u kosmosu, i u mikrokosmo- su“, rekao je Svetozar Popović, profe- sor književnosti, daleke 1968. On je zajedno sa svojom suprugom Vido- savom, takođe profesorkom književ- nosti, zaslužan što Srbija ima jednu bogatu i vrednu zbirku folklorne na- ivne umetnosti. Ovaj bračni par bio je fasciniran i inspirisan onim što je video u preko 180 sela srednjeg i gor- njeg Timoka. U knjaževačkom kraju dvopređni ornamenti dostigli su vr- hunac estetskog razvoja, pa je tako bilo gotovo nemoguće naći dva pa- ra čarapa na kojima su ornamenti i kompozicija šara isti. Ovu šarenu i toplu zbirku čuva Za- vičajni muzej Knjaževac. U njoj se na- lazi 308 pari dvopređnih čarapa, kao i jedinstveni albumi sa 240 čarapa na- crtanih u originalnoj veličini i boji. Tako ovaj muzej dvopređnih čarapa Timoka iz perioda od 18. do 20. veka predstavlja pravo blago srpske orna- mentike. Čarape su rađene od domaće vune u dve boje, te su zbog toga dobi- le naziv dvopređne. I način izrade ča- rapa bio je specifičan, jer su se plele od vrha stopala prema peti. Odatle se topla vuna nastavlja u gornjište i, ra- zličitim bojama i šarama, čuva noge od snega, leda i ljute zime. Svaka ča- rapa imala je „podvesku“ – podvezi- cu, kako čarapa ne bi padala. Obilazeći muzej, možete otkriti istoriju i putovanje ovih čarapa. Pri- poveda se da su Sloveni iz central- ne Azije doneli dvopređno pletivo u srednju Evropu i na Balkan, za vreme Velike seobe naroda. Razgledajući ča- rape, uočava se da su muške čarape po dužini bile i duge i kratke, dok su ženske bile samo duge. Muške čara- pe su jednostavnije, šare su prostije, manjih dimenzija i samo u jednoj bo- ji. Najčešće je to crvena šara na crnoj pozadini. Ženske su pak bile kitnja- ste, glavna šara i ornament moglo je da bude bilo šta, od konjića, cveća, petlića, grane i slično. Ovakve čarape nisu se plele za decu jer je svaka veća šara zahtevala gusto preplitanje dveju pređa, pa bi čarape bile krute i bockave za nežne dečje nožice. Nove dvopređne čara- pe nosile su se samo praznicima, na
U Zavičajnom muzeju Knjaževac čuva se jedinstvena zbirka dvopređnih čarapa koju su formirali profesori Vidosava i Svetozar Popović The Homeland Museum of Knjaževac preserves a unique collection of double- knitted socks that was formed by professors Vidosava and Svetozar Popović
goslaviju, i predstavila najkreativnije primere domaće tekstilne industrije i tradicionalne kulture i umetnosti Ti- močke Krajine. Od kraja 19. veka do sredine 20. veka pletivo nestaje. U eri nagle in- dustrijalizacije zemlje seljaci sve vi- še odlaze u gradsku sredinu, napu- štaju tradicionalni način odevanja i dvopređne čarape i nose pamučne čarape. Zbog svoje lepote i autentič- ne izrade, čarape su na listi nemateri- jalnog kulturnog nasleđa, a Zavičajni muzej Knjaževac, u svojoj letnjoj ško- li, održava radionice za izradu dvo- pređnih čarapa kako bi ovo fino, než- no i toplo tkanje današnje devojke i žene znale da ispletu i utople svoje najmilije.
svadbama ili kada se išlo u goste, a stare iznošene svakodnevno. One ko- je su bile namenjene za rad i nošenje po kući ređe su pletene, i to od grube vune, sa oskudnim šarama. Seljanke su ih najčešće plele na sedeljkama, na putu od kuće do njive, ili čuvajući stoku, ili za vreme odmora posle teš- kog rada. I ko zna kakve su svoje že- lje u njih ispredale, pa su čarape bile tako razigrane i vesele. – U svojim beleškama Popovići su zapisali da je pedesetih godina u kovčezima starica pletilja još i bilo po više pari dvopređnih čarapa, napomi- njući da su ih tada nosili još samo sta- riji ljudi u kasnu jesen i zimu, na po- slu u štali, na njivi, u šumi. Veliki broj čarapa povlačio se po kovčezima, da- rivali su ih svatovima i gostima, a da- vane su i Romima majstorima koji su popravljali kotliće, tepsije ili poljopri- vredne alatke. I vračare za svoje usluge rado su uzimale i tražile one najlepše i najukrašenije, pa ih posle prodava- le. Šarene čarape kupovali su na niš- koj pijaci majstori zidari iz siromašnih planinskih sela, jer je njihovo gusto pletivo dobro štitilo stopalo od kreča i maltera. Ali postojala je i jedna vr- sta dvopređnih čarapa koje su neke starice čuvale kao najveću svetinju; to su one odabrane, najlepše starin- ske. U amanet bi ostavljale ukućani- ma da im ih kad umru, ili kad umru njihovi starci, obuju, a one ostale sta- ve pored njih u mrtvački kovčeg – za- pisala je u katalogu Dušica Živković, koja je formirala prvu zbirku čarapa Knjaževačkog muzeja. Zbirka je zbog svog značaja proglašena kulturnim dobrom 1965. godine i osamdesetih godina proputovala je ondašnju Ju-
82 |
Made with FlippingBook interactive PDF creator