Intervju Interview
Još osluškujem da li je publika zamukla u trenutku kad treba da oseti određenu scenu, da li čuju tišinu. Glumac mora da drži publiku kao dragocenu kapljicu, kao zrno koje ne sme da ispusti. To je moje životno opredeljenje, taj osećaj
I still listen to whether the audience is hushed at the moment when they need to feel a certain scene, if they are hearing the silence. An actor must hold the audience like a precious droplet, like a grain that mustn’t be dropped. That’s my life commitment, that feeling
Ljudi me na ulici i danas zovu Tihi Voja Brajović
Volite li da letite? – Oduvek su me avioni odu- ševljavali prednošću u slo- bodi kretanja jer omogu- ćuju da najvećom brzinom pređemo velike destina- cije. Najčešće čitam neku knjigu, preslišavam se tekst ako me čeka igranje pred- stave ili igram igrice na mo- bilnom telefonu dok letim. Vrlo sam disciplinovan, vo- lim i da zijam kroz prozor, ali još nisam imao prilike da glumim u avionu.
T alenat za režiju je Vo- ju Brajovića odveo do rediteljskog pot- pisa predstave „Ku- ća“, kojom je u ok- tobru obeleženo četiri decenije i 40 pozorišnih sezona beograd- skog „Zvezdara teatra“. Prethod- no je, između svojih maestralnih glumačkih uloga, režirao komad „Voz“ na toj teatarskoj sceni, za koji se osam godina traži karta vi- še. Pa ipak, on je pre svega glumac koji planira da igra dok god ose- ća kako publika prepoznaje sva- ki glumački gest i titraj na sceni... U čemu ste najviše uživa- li kao reditelj „Kuće“ i šta mislite zašto su i Nebojša Ilić i Branimir Brstina pr- vo pomislili na vas kao re- ditelja? „Voz“ me je odvezao do „Kuće“ i vrlo je važno da me nije odvezao do tunela u kom ne znam gde dalje, budući da glumim u nekoliko predstava u Beogradu i snimam nove serije...
– Nebojša Ilić Cile napisao je tekst i nakon što ga je pročitao Bra- nimir Brstina, koji glumi dedu u tom komadu, obojica su se sagla- sila da meni predlože režiju. Cile i Brstina su se i međusobno iznena- dili što su odmah mene tu videli, a Duško Kovačević, dramski pisac i direktor „Zvezdara teatra“, složio se sa njima. Dopao mi se tekst na prvo čitanje i samo je naizgled reč o maloj priči. Višeslojan je i veli- ki zalogaj jer ima tek tri glumca, ali nekoliko mesta radnje i tri vre- mena dešavanja. Od početka mi je bilo važno da ispoštujem svaku napisanu reč jer je Cile vrlo inteli- gentno i pronicljivo napisao tekst o potrazi za sobom i kućom tamo gde nam je duša. „Kuća“... Da li je to i svo- jevrstan omaž „Zvezdara teatru“, koji je vaša dru- ga kuća? – Tako ispada, da 40. sezonu u tom pozorištu otvorimo izvođe- njem jednog divnog, nežnog, dubo- kog teksta koji je napisao jedan glu- mac i igra sa drugim glumcima, a režira ga glumac. Meni je „Zvezdara teatar“ dragocen po brojnim uloga- ma, a i po prvoj predstavi izvedenoj
na toj sceni – „Mrešćenje šarana“ reditelja Dejana Mijača i pisca Ace Popovića, gde sam glumio 8. ok- tobra 1984. godine sa Borom To- dorovićem, Brankom Cvejićem, Mirjanom Karanović, Lazarom Ri- stovskim... Scena „Zvezdara tea- tra“ stvorila se željom i potrebom za pozorištem koje nema ansambl, a opstaje zahvaljujući angažovanju glumaca i drugih poslenika teatra. To je sinonim za slobodu reči i po- zorišnu umetnost, a pre svega za bliski odnos sa gledaocima. U kom pozorištu ste vi najviše kod kuće? – Od 1969. godine, od treće godine studija glume na Fakulte- tu dramskih umetnosti, glumim u „Jugoslovenskom dramskom po- zorištu“. U početku, sećam se, ni- sam redovno ni dolazio na probe, kad je Bojan Stupica režirao „Kad su cvetale tikve“, jer mi nije pri- jao lik mladog udbaškog oficira ko- ji maltretira porodicu, zbog toga
Tekst / Words: Ana Vodinelić Fotografije / Photography: Oliver Bunić
26 | Intervju » Interview
Interview » Intervju | 27
Made with FlippingBook Online document maker