Nazad na sadržaj
Dalje izazove metapsihologiji postavilo je samo metapsihološko viđenje. Među glavnim autorima koji su doprineli ovom izazovu su Merton Gil i Džordž Klajn (1976), koji su na kraju postavili dve psihoanalitičke teorije: 1. klinička teorija zasnovana na neprikosnovenim empirijskim opservacijama; 2. spekulativna apstraktna teorija. Roj Šejfer (1976) je predložio akcioni jezik, kojim je pokušao da objasni psihološke pojave dinamičkim formulacijama, koristeći glagole i priloge, umesto imenica i prideva. Osim toga, Šejfer je zagovarao korišćenje jezika na način koji uključuje motivacione sile i njihove posledične akcije, kao akcione sekvence. Ovo je bio još jedan korak ka intersubjektivnosti . U kasnije antimetapsihologe spadaju Hajnc Kohut (1977) i Džon Gedo (1979). Nove grupe su počele da se razvijaju, dodajući interpersonalnu, self psihologiju i relacionu perspektivu praktičarima (Gerson, 2004), kojima je klinička jedinica pažnje bila interpersonalna (videti niže u tekstu). Dalja značajna revizija Frojdove metapsihologije u periodu 1960–1980. potekla je od Hansa Levalda , koji je samog sebe nazivao Ego psihologom, čiji je uticaj, kao prelazne figure povezane kako sa Vinikotom i Jakobsonovom tako i sa Hajdegerom, kasnije prepoznat kao važan za otvorenost američke klasične analize prema intersubjektivnosti i njenim mnogobrojnim verzijama. Levald je naglašavao ključnu ulogu objektnih odnosa i za psihički razvoj i za promenu koju donosi analiza. Stolorou se kasnije slagao sa Levaldovom (1960/80) kliničkom koncepcijom „analitičara kao transformišućeg objekta koji donosi sintezu novih načina doživljavanja objektnih odnosa” (Stolorou, 1978, 317). U svojoj metodološkoj reviziji Ego psihološke razvojne teorije, Levald je smatrao da psihička struktura instinkata potiče od interakcije deteta sa njegovom ljudskom okolinom (majkom) (Levald, 1978a,b/80). Posmatrajući instinkte/nagone kao proizvod interakcije, Levald proširuje tezu Jakobsonove da su instinkti veza između detetovog selfa i njegovih objekata. Dalje, Levald prepoznaje interakciju kao ključni aspekt internalizacije subjektivnih reprezentacija selfa i drugih, naglašavajući interakcije kao osnovni gradivni element uma. Kao i Vinikot u Velikoj Britaniji, Levald i Jakobsonova se mogu definisati kao preteče intersubjektivnog pokreta u SAD. Neki autori (Švarc, 2012) vide eksploziju intersubjektivnosti 1980-ih kao nastavak razvoja koji se „valjao” u psihoanalizi od 1950-ih, kada su Pola Hajman i drugi rani klajnijanci, Raker , i na različite načine, Ferenci i Balint, vodili u naglašavanju kontratransfera kao centralnog elementa kliničke psihoanalize. U tom kontekstu bi intersubjektivni pristup bio samo jedan od naslednika tog razvoja. Ovaj pravac razvoja je posebno važan za intersubjektivnost savremenih relacionih teorija i, na različit način, za teorije nesvesne komunikacije u severnoameričkoj postklajnijanskoj i postbionijanskoj orijentaciji (videti niže u tekstu). Iako konceptualno obogaćujući, fokus M. Klajn na interno generisane fantazije koje tokom života dominiraju umom svakog pojedinca, kako pacijenata tako i analitičara, neki Ego psiholozi i mnogi intersubjektivisti u SAD inicijalno su razumeli kao lišene svakog prepoznavanja važnosti spoljašnje sredine. Prihvatanje i uticaj koncepata relevantnih za intersubjektivnost, poteklih iz francuske psihoanalize, kasnilo je zbog vremena potrebnog za prevod; međutim, čak i kasnije, sa prevodom,
121
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online