Nazad na sadržaj
umetnici imaju snažnu subjektivnost uprkos slaboj definiciji – barem delom – granica svoje ličnosti). „Osoba” je ljudsko biće sa dobro definisanim identitetom, sa jasnim telesnim i psihičkim granicama u svojoj samoreprezentaciji i sa dovoljno jasnim psihičkim razlikovanjem od drugog. Važan deo njene/njegove mentalne aktivnosti može biti razvijen na svesnom nivou, naravno uz sve probleme i odbrane koje je psihoanaliza istraživala; ipak, osoba može biti tako definisana čak i ako ima slab kontakt sa sopstvenim subjektivitetom, kao što je slučaj u mnogim patološkim stanjima. Zbog toga, „biti subjekt” nije uvek isto što i „biti osoba”i vice versa: prvi uslov ne isključuje drugi, ali i ne garantuje za njega. Prema mišljenju Bolonjinija, interpsihičko je povremeni, prirodni način zajedničkog doživljavanja i saradnje koji povezuje dve individue, a ne strukturno i stabilno stanje. Ono ne podrazumeva nužno da je prisutna osoba ili subjektivitet. Kao njen prototip, kada majka doji bebu, na početku ne postoji nikakav lični „status”: postoji prirodna saradnja između bradavice i usta koja omogućava majci i bebi da „zajedno rade” (Sigal, 1994), u režimu dobre fuzijske saradnje. Dve strane mogu da razmenjuju unutrašnje sadržaje (telesne i emocionalne) kroz svoje specifične organe koji ulaze u unutrašnji svet i izlaze iz njega (Bolonjini, 2008): ove telesne relacije, inicijalno doživljene uz nizak stepen mentalizacije, ali uz visok stepen utiskivanja, biće korišćene kao intrapsihički ekvivalenti, najpre na predsvesnom nivou (kao što se dešava, na primer, u većini slučajeva u kreativnom procesu); one će možda postati potpuno svesne i naći potpunu mentalnu reprezentaciju, ali takođe, ovo i ne mora da se dogodi. U interpsihičkoj razmeni nema zabune: presubjektivna i kosubjektivna oblast senzacija, osećanja i misli može da se razmeni, a da se u isto vreme i na drugim nivoima zadrži, sa neizmenjenim kontinuitetom, individualni načini psihičkog funkcionisanja, kojeg karakteriše dovoljno dobra razdvojenost koja ne mora stalno da se procenjuje (Gus Tajholc – Guss Teicholz , 1999). III. C. Intersubjektivnost u francuskoj psihoanalizi: Evropa i Severna Amerika III. Ca. Uvod Francuska psihoanalitička tradicija nije monolitna. Međutim, iako francuski psihoanalitičari imaju nekoliko različitih psihoanalitičkih udruženja, svejedno je moguće prepoznati nekoliko faktora koji su oblikovali specifičnost postfrojdijanske francuske psihoanalize. Među njima, odnos prema Frojdovim spisima, francuski prevod Frojda, Lakanov uticaj, odnos između psihoanalize i psihologije i naglasak na jeziku, deluju posebno važno za razumevanje reakcije francuske psihoanalize na američku intersubjektivnu orijentaciju. Ovi faktori su međusobno povezani i pojačavaju jedan drugog. Štaviše, kao i u svakoj drugoj zemlji, ti faktori
141
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online