Nazad na sadržaj
želje doživljavaju kao ispunjene tamo gde se želje mogu doživeti kao prelazni prostor između istine i neistine, pojedincu je potrebna intervencija dovoljno dobrog roditelja, kao privremena proteza i kontejner. Prema ovom modelu, svako ljudsko biće započinje život u situaciji dvoosobnog psihičkog procesiranja, gde su beba i sredina zajedno operativna jedinica i tek tokom vremena se, uz znatan (obično nesvestan) psihički rad na obe strane, uspostavlja relativna jednoosobna intrapsihička autonomija. Na ovo poslednje se gleda kao na idealni univerzalni razvoj koji ne postignu sve osobe, obično zbog manjkavosti primarnog dvoosobnog susreta. Za ove, retrospektivno nazvane mislioce „trećeg modela”, jednoosobni um je dostignuće, i to fluktuirajuće, koje može da se izgubi pod unutrašnjim ili spoljašnjim stresom. Nezavisno, i skoro istovremeno, Žak Lakan i Donald Vinikot formulisali su primarnu ljudsku dilemu: da bi postao neko, svaki subjekt mora da prođe kroz drugačijeg, stvarnog, konfliktnog, individualnog drugog. Obojica su pisali o funkciji objekta kao ogledala, u Vinikotovom slučaju (1967) kao prilici da se pronađe reflektovan sopstveni „pravi” self, dok je za Lakana (1949/1977; 1966) ovo ogledanje bilo početak doživotnog otuđivanja, u kojem Ego, žudeći da bude objekat želje drugog, uzima druge oblike da bude ono što jeste. Prethodno je Lakanova učenica Pjera Olanjije (2001[1975]) produbila razumevanje intimne uloge ranog negovatelja u aktivnosti reprezentacije odojčeta . Ona je istakla da za odojčad postoji neminovno ʼnasilje iščekivanjaʼ u ʼizgovorenoj senciʼ majčinskog diskursa. Ona piše: „Diskurs majke je, prema tome, agens koji je odgovoran za efekat iščekivanja koji se nameće odojčetu, od koga se očekuje odgovor koji ono nema moć da pruži. Ovaj diskurs, takođe, ilustruje... koncept ʼ primarnog nasilja ʼ.”(2001/1975, str. 11). Štaviše, ona je naglašavala centralnu ulogu naknadne reakcije imenovanja afekta ( naknadna, jer se dešava nakon što je majka primetila detetov odgovor, a pre nego što dete samo ume da govori o tome), koja određujući detetove odnose sa drugima koje je katektiralo, „identifikuje i konstituiše Ja” (ibid., (str 97). Za Vinikota , objekat (konfliktni subjekat sam po sebi) takođe ima ključnu ulogu u rađanju funkcionalnog psihičkog aparata, koji je sposoban da razlikuje fantaziju od percepcije. Objekat utiče na transformaciju i konstrukciju kroz dva osnovna tipa interakcije sa odojčetom. Prvo je „nađeno – stvoreno”, empatijski uvremenjena majčinska ponuda, koja se pojavljuje baš kada je bebi potrebna. Potom, „preživljavanje objekta” do „upotrebe” kao objekta nagona, pomaže bebi da razlikuje svoje želje od spoljašnje realnosti. Vinikot (1960 b, str. 141) tvrdi da su za Ego odojčeta instinktualni impulsi i afekti strani isto koliko i prasak groma. Tek kroz uspešno pregovaranje između dve kategorije interakcije ʼ stvoreno – nađeno ʼi ʼ upotrebe objekta ʼ(1953, 1969), dete postepeno subjektivizira nagone i razlikuje ih od sredinskih sila. Tako se može reći da poseban karakter „susreta” između detetovog spontanog, objektu usmerenog potiska, i roditeljskog „odgovora”, bukvalno oblikuje subjektivno intrapsihičko iskustvo. Pre nego što nagon može da se prepozna kao deo sebe, mora da prođe kroz odgovor spoljašnjeg drugog; prema tome, pre nego što je jednostavno „urođen”, za Vinikota je nagon suštinski „konstruisan” u odnosu sa drugim.
144
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online