Nazad na sadržaj
Žak Lakan je imao drugačiji pogled na odnos između psihoanalize i psihologije: on je smatrao da su ove dve discipline nepomirljive. Protivio se fenomenološkom pristupu intersubjektivnosti, smatrajući da takav pogled samo opisuje odnos sa sličnim drugim: on ostaje u redu imaginarnog i neutrališe radikalnu drugost nesvesnog. Za Lakana je ključni pojam bio subjekat ne subjektivnost: „subjektu nesvesnog” prethodi jezik. Subjektom vlada simbolički red, red iz kojeg pojedinac pokušava da pobegne kroz imaginarno formiranje Ega, u kojem stoji sama subjektivnost. Za Lakana, termin nesvesno se tiče same ideje o tome kako konceptualizovati subjekta. Njegov ceo projekat je, prema tome, studija nesvesnog subjekta. Iako Lakanova definicija subjekta možda nije osnova celokupnog savremenog odbijanja relacionih pristupa intersubjektivnosti, većina argumenata protiv njih se svakako kreću oko toga da je Frojdovo otkriće nesvesnog dovelo do sveukupnog poremećaja u poimanju subjektiviteta. Takav pristup otkriva oblik sumnje prema fenomenološkoj perspektivi psihoanalize. III. Ccb. Metapsihološko poimanje intersubjektivnosti: Laplanšova opšta teorija zavođenja Žan Laplanš je proširio Lakanovu poziciju „traumatičnog stvarnog” jasnije ka intersubjektivnom prostoru naglašavajući enigmatske poruke koje delom potiču izvan jezika i koje se prenose sa majke na dete pre nego što ono ima kapacitet da ih razume. Enigmatsko jezgro prkosi konačnom pojašnjenju i samo može da bude beskonačno prevođeno i ponovo prevođeno tokom života. Ovde je odnos između analitičara i pacijenta fundamentalno asimetričan i analogan primarnoj disimteriji koju je pacijent doživeo u ranom detinjstvu. Zamenivši Frojdovu ideju potiskivanja idejom prevođenja, Laplanš (Laplanš, 1999b, 2011) je utro put intersubjektivnom objašnjenju stvaranja nesvesnog. U normalnoj komunikaciji između odrasle osobe i deteta, odrasla osoba šalje zagonetne poruke zbog svog nesvesnog. Dete će prevesti ove poruke najbolje što ume. Ono što je izgubljeno u prevodu čini detetovo nesvesno. Laplanš predlaže originalni pogled na ʼinterljudskiʼ izvor psihičkog života. Za Laplanša, metapsihologija nije samo koncepcija duše: ona mora da objasni i terapeutski aspekt kliničke psihoanalize. Laplanšova teorija bazirana je na primarnosti drugog – istorijskog i konkretnog odraslog ili starije dece koja brinu o odojčetu – u formiranju seksualnog nesvesnog, takođe i Ega (Laplanš i Flečer – Fletcher , 1993; Laplanš, 1999c; Laplanš, 2011). Primarnost drugog je, takođe, karakteristika analitičke situacije. Iako može izgledati slična relacionoj koncepciji, Laplanšova teorija znatno se razlikuje od intersubjektivističke/interpersonalne paradigme u sledećim fundamentalnim aspektima: 1) Centralnost infantilne seksualnosti u formiranju ljudske duše i, posledično, u formiranju nesvesnog, kao i Ega (Laplanš definiše infantilnu seksualnost na prilično drugačiji način u poređenju sa klasičnim francuskim pristupom i lakanijanskom perspektivom. Ova seksualnost, dokle god uključuje seksualno nesvesno, ne samo što je perverzna i polimorfna, već je auto-erotska
148
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online