Nazad na sadržaj
bio je Andre Grin , koji je smatrao da je nagon ukorenjen u telesnom i da mora da nađe objekat kako bi bio reprezentovan (1997). U francuskoj psihoanalizi, malo je autora koristilo ideju Selfa, čak i ako su svi bili oprezni u vezi sa adaptivnim delom Ega i nijedan se nije mogao povesti za idejom Ego psihologije o Egu bez nagonski pokrenutih akcija i konflikata. Ideja pravog i lažnog Selfa (Donald Vinikot) bila je široko prihvaćena, ali ne u potpunosti, jer ideja Selfa kao nečeg zapravo drugačijeg od Ega nije bila dobrodošla. Neki autori o Selfu govore na različite načine, ne zapravo kako o njemu pišu E. Jakobson ili Kohut. Teškoća u upotrebi ideje Selfa na jasan način bila je verovatno glavni razlog zašto on nije imao veći uspeh u Francuskoj (vidi deo SELF). Takve teškoće su navele analitičare da koriste koncept subjekta sa drugačijim značenjem od Lakanovog, čija teorija i praksa nije bila prihvaćena od strane francuskih IPA psihoanalitičara. Ideja je bila da postoji deo Ega koji integriše nagonske impulse kroz vezu sa objektom, tj. subjekt. Rejmon Kan (1991) je naglasak stavio više na „ subjektivni proces aproprijacije ” nego na sam subjekt. Njegov rad su pratila razmišljanja o procesu subjektivizacije, gde su glavne doprinose dali Bernar Gols i Rene Rusijon , u knjizi čiji su urednici bili Fransoa Rišar – François Richard i Stiven Vejnrib – Steven Wainrib (2006). Grin (2002) je, suočivši se sa ovom kompleksnošću, predložio termin „ lignée subjectale ” (liniju subjekta). III. Cdb. Objektni odnosi, interakcije i interpsihičko Važan francuski autor, Moris Buve – Maurice Bouvet radio je na teoriji objektnih odnosa u isto vreme kada i Edit Jakobson, ali na drugačiji način. Ova linija razmišljanja vodila je istraživanjima transferno-kontratransferne dinamike unutar seanse i Mišel de M’izan (1978/1994) opisuje ’ himeru ’i ’ paradoksalno mišljenje ’, nešto što je kreirano u analitičaru tokom seanse, što dolazi i od pacijenta i od analitičara, a što je analitičar shvatio u svom umu, komunikacija od nesvesnog ka nesvesnom. Bio je to opis intersubjektivnog bića, dela dvoje protagonista u seansi. Na drugom nivou, drugi autori su izučavali interakcije između pacijenta i analitičara, uvek se fokusirajući na nesvesno i nagone u umu. Rene Kaes – René Kaës (1976) je proučavao grupno funkcionisanje, naglašavajući igru intersubjektivnosti i stvaranje novog entiteta u grupi, „grupnog psihičkog aparata” ( l’appareil psychique groupal ). Istražujući uglavnom psihozu i shizofreniju, od početka 60-ih, Pol-Klod Rekamije – Paul-Claude Racamier (1992) je opisao veze, interakcije i uloge unutar psihotične porodice ili unutar institucija. Serž Leboviči – Serge Lebovici (1994) je u Francuskoj uveo ideju odigravanja, za njega „ mise en jeu ” , što je interpersonalno akciono ponavljanje u seansi između analitičara i para majka–dete, koje dolazi iz međuigre transfera i kontratransfera. Belgijski frankofoni analitičari Nikol Karel – Nicole Carels , Mari-Frans Dispo – Marie-France Dispaux , Žaklin Godfren-Aber – Jacqueline Godfrind-Haber , Moris Aber – Maurice Haber (2002) u svom radu se bave ulogom interpsihičkog prostora, koji prima transferne i kontratransferne pokrete, na pacijentove intrapsihičke promene. Oni su uzeli u obzir ʼ podeljeno
153
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online