Nazad na sadržaj
i V. Baranže, 2008). Kasnije, kada razviju ideju bastiona, predlažu da analitičar može da oformi i „drugi pogled” na totalitet analitičkog polja, posebno na prepreke u procesu, koje su postavljene i pred pacijenta i pred analitičara. Njihovim rečima: „Zbog ovoga smo predložili uvođenje nekoliko termina: ʼpoljeʼ, ʼbastionʼ, ʼdrugi pogledʼ. Kada se proces sapliće i zastane, analitičar jedino može da preispita sebe u vezi sa preprekom, zaokružviši i sebe i pacijenta, Edipa i Sfingu, drugim pogledom u okviru totalnog razmatranja: ovo je polje.” (M. Baranže, V. Baranže i J. Mom, 1983, str. 1). III. Dc. Perspektiva relacione teorije u Latinskoj Americi, sa fokusom na Argentinu Alvarez de Toledo ( Álvarez de Toledo , 1954) kaže, jezikom sličnim Pišonovom, da biti u analizi, asocirati i interpretirati, uključuje odnos između čina, slike i objekta koji je aktualizovan kroz govor i slušanje analitičara. Čin, osećaj, slika, telo i um obnavljaju jedinstvo kada pacijenti mogu da integrišu prva verbalna iskustva sa odgovarajućim osećajima, osećanjima i slikama. David Liberman (1963, 1970, 1976, 1982), koji je takođe studirao sa Pišon-Rivijeom, razvio je svoje ideje na osnovu teorije komunikacije. Ovaj autor bolest razume kao izmenu procesa učenja i komunikacije, koji vodi deficitu u subjektovom prilagođavanju realnosti. Njegovo razumevanje Romana Jakobsona, Jirgena Ruša ( Jürgen Ruesch ) i Gregorija Bejtsona ( Gregory Bateson ) dodatno je doprinelo njegovom poznavanju klajnijanske teorije i omogućilo mu da kategoriše prevalencu različitih komunikacionih stilova kod različitih tipova pacijenata. Liberman koristi semiotičke i lingvističke instrumente za proučavanje analitičke seanse. On veruje da je psihoanaliza nauka sa empirijskom osnovom koja može biti ispitana: a) tokom seanse, koju analitičar sprovodi sa pacijentom i b) u pacijentu, terapeutu ili u vezi. Liberman je razmišljao o odnosu analitičara i pacijenta kao kombinaciji verbalnih i neverbalnih ekspresivnih stilova koji mogu, ali i ne moraju da budu pogodni za klinički rad. Silvija Blejhmar ( Silvia Bleichmar , 1985, 1993, 2000, 2002, 2005, 2006a,b, 2007, 2008, 2009 a,b,c, 2010, 2011, 2014, 2016) vidi etiku i odnos između biološkog i sociološkog kao važnu temu istraživanja. Ona ističe da stvaranje subjektiviteta nije psihoanalitički, već sociološki koncept, povezan sa načinima na koje društva utiču na modele stvaranja subjekata koji mogu da se integrišu u sisteme koji im obezbeđuju mesto. To je stvaranje ili ʼinstitucionalizacijaʼ, kako to Pjera Kastorijadis Olanjije ( Castoriadis-Aulagnier , 1975) naziva. Ovo znači da je stvaranje subjektiviteta povezano sa nizom elemenata koji će proizvesti socijalno prihvatljivog istorijskog subjekta. I dalje postoji psiha koju definišu odbrane i potiskivanja. Psihoanaliza ne može da ostavi po strani ideje odbrane i potiskivanja. One su nešto što prevazilazi stvaranje istorijskog subjektiviteta i ima veze sa načinima na koje su subjekti konstituisani (S. Blejhmar, 2003). Terensio Hoja (1996) se fokusirao na teoriju instinkata i njihovu korelaciju sa etologijom (biologija ponašanja, tj. biološka nauka koja proučava ponašanje životinja i ljudi). On je empatijski
159
Made with FlippingBook - professional solution for displaying marketing and sales documents online